Православни бисер у Долини јоргована

Када се прочитају нетачни описи манастира Градац, уочљиво је да већина тих „салонских мудраца“ никада није била у брдима Раса, ни видела задужбину велике краљице, јединствену по лепоти архитектуре и живописа. У својој лепоти, овековечио је личност и душу Јелене Анжујске. Као што су готички мермерни украси, преломљени лукови и китњасти прозори складно уклопљени у цркву рашког стила, тако је и велика владарка уградила најбоље западњачке особине у своју српску домовину.

Јелена је крајем 20. века постала једна од омиљених тема у науци и популарним историјским романима, јер је запажено да је била најдуговечнији српски средњовековни владар. Мистериозна племкиња „фрушког“, односно франачког рода, владала је дуже од шест деценија, прво уз мужа Уроша Првог Великог, а затим самостално српским Поморјем. Историчари су анализирали њено порекло до танчина, а публицисти правили срцепарајуће романе. Већина ових дела су остала на нивоу љубавних романа и наклапања у стилу „ко је коме род“, јер се додворавало укусу модерне публике.

До манастира Градац пут скреће с Ибарске магистрале, из Долине јоргована, под високим брегом Брвеника, где се њено време налазио велики град. Одатле се наставља живописном долином кристално бистре реке Брвенице оивиченом високим бреговима. Ова, данас мало коришћена саобраћајница, у Јеленино доба врвела је од каравана који су с поморја ишли ка „сребрној планини“ Копаонику. Кад се прођу силне стене Голије над којима шестаре орлови, то је знак да сте надомак планинског села Градац на простору средњовековног трга под манастиром.

Манастирски улаз у Јеленино доба се налазио на платоу, где је почињао успон и окончавао силазак каравана. О томе сведочи стара, лучно надсвођена манастирска капија, окренута ка падини Голије. Краљица је подигла манастир на природном одморишту, да би се у њему окупљали путници, доносећи нове вести и знања. Тај зелени плато, зван Градац још у њено време, сматран је светим местом јер су се на њему налазиле рушевине неког старијег храма. Тада се, као и данас, веровало да је оближњи извор чудотворан, нарочито за болести очију.

Девојачка стена

Архиепископ Данило Други, личност изузетног знања и културе с дивљењем пише о Јеленином подизању манастира: „И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац. Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима као мудри и разумни строитељ“.

Ктиторка у задужбину доводи пробране монахе вичне лекарству и писмености, а њена задужбина је и слика сјаја и величине Србије намењена странцима.

– И сада за живота свога испуни овај дом пресвете сваким изобиљем, наиме божанственим књигама и свештеним сасудима златним и сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама. Иконе оковане златом пуне моштију светих, златоткане завесе, и друге црквене потребе дарова, да се не може исказати – записао је биограф.

Градац је јединствена синтеза западног и српско-византијског стила краљице Јелене, коју је краљ Сицилије, Француз Карло Анжујски, називао рођаком. Српска владарка се, пак, увек потписивала само као „Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске“ или још краће Јелена Краљица. Зато ју је њен савременик Архиепископ Данило Други уврстио као једину жену у „Цароставник“ односно „Житија краљева и архиепископа српских“, зборник биографија најважнијих световних и духовних владара немањићке Србије.

Икова Свете Јелене, Драгутина и Милутина

Краљица Јелена је, осим задужбине Градца, даривала многе храмове, а научници и публицисти који воле да спекулишу о њеном западњачком пореклу, наглашавају да је била ктитор фрањевачких манастира у Бару, Котору, Улцињу и Скадру. Ова врста биографа заборавља да је тада у приморју било много Срба католика, а краљица Јелена је њиховим храмовима и бискупијама омогућила велику самосталност од Рима. Захваљујући њој, српски католици су своје црквене великодостојнике бирали међу суграђанима и сународницима, не прихватајући наметање туђина. Данило Други с поштовањем наводи да је Јелена слала богате дарове у Јерусалим, Синај и Свету Гору Атонску, а уврстила се међу хиландарске ктиторе.

Градац је и сведочанство о Јелениној одлуци да на дуги свет оде као српска православна монахиња. Зато су Срби њеног времена, с великом жалошћу примили вест о њеној смрти у двору у Брњацима, где је основала прву женску школу на Балкану.

Моћни краљ Милутин плакао је за мајком као дете и са архиепископом Савом Другим и осталим великодостојницима, на рукама носио њен ковчег од двора у Брњацима до Градца где је сахрањена. Тај пут, којим данас само пролазе ретки планинари, водио је преко града Јелеча у коме је, по предању, волела да борави Јелена са мужем Урошем Првим Великим. Овај владар, чувен по скромности двора и раскошној борбености којом је проширивао Србију, пажљиво је слушао савете супруге „оштре речју а благе нарави“, како је описује Данило Други. Јелена је, пак, испод круне била само жена, која је волела свог мужа Уроша чију нарав упечатљиво илуструје и надимак Храпави.

За Јелену је тај сурови ратник остао човек који је у њену част долину Ибра украсио јоргованима када му је долазила као невеста. То су открили археолози тек у 20. веку, пошто су отворили њену крипту у манастиру Градац. Она је имала два одељка, одвојена уздужном мермерном плочом које је исечена у висини рамена. Јелена је желела да се гледа са Урошем на оном свету чекајући васкрсење. Тиме је велика краљица бар у својим жељама прекинула дотадашњу традицију да се српски владарски парови сахрањују одвојено. Ипак, као права владарка, она је ставила државни интерес испред емоција и наставила традицију када је прогнани Урош умро у Хуму. Његово тело је сахранила у Сопоћанима, краљевској задужбини, поништавајући тако земаљску узурпацију његовог престола.

Као што су искрено ожалили њену смрт, Срби су с истинском радошћу прихватили вест о Јеленином посвећењу три године касније. Њене мошти од тад су стајале пред иконостасом цркве у Градцу све до 15. века и пада деспотовине, када Турци разарају задужбину велике краљице. У 16. веку је Градац обновљен, али у време велике сеобе поново разорен, а мошти краљице Јелене су нестале. Али, не и сећање народа на велику владарку и просветитељку, која је стигла у Србију Долином јоргована.

СРПСКЕ ИКОНЕ ПОКЛОЊЕНЕ ВАТИКАНУ

Мудра владарка Јелена Анжујска је иконе поклањала свима, које је требало одобровољити, на истоку и на западу, ако је то било у интересу Србије. Тако је предивна икона светог Николе завршила у базилици у Барију, где се чувају мошти овог светитеља, док је икона светог Петра и Павла у катедрали Светог Петра у Риму. На обе ове православне иконе имена светаца су исписана српском ћирилицом, као што је Јелена потписивала и сва своја званична писма.

БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА

Данашње село Градац основано је у 19. веку, а тешко оштећена манастирска Богородичина црква служи као парохијска. Била је без сводова, куполе, намештаја, засута земљом у висини од два метра. Тек 1910. године над њом је постављен заштитни кров са црепом, ослоњен на дрвене стубове.

Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије организовао је 1948. и 1949. године конзерваторске радове у манастиру. Археолошка ископавања су започела 1962. а обнова цркве је трајала до 1975. године.

Борис СУБАШИЋ, Вечерње Новости