И да се одмах разумемо, ово није прича о подршци српској актуелној власти. Далеко од тога. Да ми је деведесетих година када сам у полулегалним условима у задимљеним кафанама у мркло доба ноћи слушао фрекфенције „Слободне Европе“ и „Гласа Америке“ и када сам као студент неколико ноћи бранио „Нишке Новине“ од могуће заплене имовине у време чувеног закона о информисању чији је покровитељ и врли поборник био новоизабрани председник, да ми је дакле неко тада рекао да ће мене, младог борца за Евопрске вредности у нокомунистичкој Србији бивши радикали водити у Европу, нисам сигуран шта бих му рекао. Вероватно бих му предложио психијатријско лечење. Но, Србија је земља изузетник политичких турбуленција па све оно што се у земљама са иоле стабилним политичким системима коси са здравим разумом и налази се на ивици политичке зоне сумрака у Србији је пука свакодневица која чини ми се више не изненађује ни највеће скептике а свакако нипошто не допире до све апатичнијег бирачког тела које је после тридесетогодишњег безнађа суочено са границама пуког преживљавања.
Смисао и разлог постојања актуелне српске власти дакле налази се, есенцијално, у тоталном губитку политичког здравог разума, суноврату свих моралних скурпула, идеала и друштвених вредности, помало сулудом српском менталитету који је склон да лако и брзо заборавља и надасве отупелој и обамрелој свести већине гласачког тела која политика просто нимало не занима. Технички гледано, своје битисање актуелна власт дугује назови опозицији која уистину одавно више не постоји.
Јер да би опозиција у једном друштву уистину постојала, она мора да, уколико већ нема довољно подршке у народу да би пруезла власт, има много тога што данашња плејада смешних, истрошених али и опасних карикатурних појава српске политичке сцене нема. Пре свега, опозиција мора да има циљ, идеологију, програм и надасве план. Затим мора да има име. Само чиста имена, неокаљана политичким јавашлуком и незагађена идеолошким труљењем могу да улију просечном гласачу наду у неопходне промене и бољу будућност. Опозцијиа даље, мора да има идеолошки набој, да буде другчија од власти и по предолзима, и по идејама а нарочито по понашању, да своје идеале заступа бескомпромисно и да , ако је потребно, за коначну победу вредности које пропагира буде спремна и на крајњу борбу, прогон и жртву. Опозиција на крају треба да, у сваком тренутку буде способна и спремна да преузме власт, али и све обавезе, изазове, тешкоће и битке које преузимање власти носи са собом.
А ко је данас српска опозиција, и ко су данашњи српски опозиционари?
Састављена углавном од бивших политичара међу којима је већина у неком тренутку у мањој или већој мери учествовала у власти, плејада српских опозициноара више подсећа на плејаду ружних, уморних и истрошених кловнова размазане шминке усред неког провинцијског циркуса него на борбене јастребове српемне да без компромиса јуришају на власт. Уместо бескомпромисне борбе за општи интерес и судбину народа, политичка активност српских опозиционара своди се на роварење по идеолошком сметлишту српске политичке сцене не би ли се на тој депонији морала и духовности ископало магичних пет процената неопходних за даље пливање, уживање у привилегијама парламентарног присуства и тромо котрљање до наредних избора.
Данашња опозиција нема циљ, она је сама себи циљ. Данашња опозиција нема ни мрву моралног ауторитета. Данашња опозиција нема ни грама политичке пристојноти. А нема ни ни мрвицу елементарног људског достојанства нити домаћег кућног васпитања. Њена се целокупна активност своди се на пуко копрцање у политичком муљу и чешање за по неку мању или већу привилегију. У одсуству свега што се може назвати друштвено, идејно и национално здравим, она своје постојање црпи из општег друштвеног метежа, политичке малаксалости националног бића и вишедеценијског идеолошгот труљења и моралног пропадања српске политичке сцене.
Једино што је жалостније од данашње српске власти јесте српска опозиција. Њено време је прошло. А оно што је најстрашније јесте недостатак и одуство нових, идеолочки чистих, биографски неиспрљаних и морално очврснулих младих снага, којих, са можда минималним изузетком појединих нејаких појава, једноставно нема на видику. Њих данас дакле напросто нема, а чини ми се да никада нису биле потребније.
Предраг РУДОВИЋ