Свако од нас ко се са одмора враћао у Београд и помислио да лепшег од њега нема, варао је себе до изнемоглости. Да се разумемо, има он нешто посебно, магију која га истиче и јединственост само њему својствену, али никако грациозност попут других градова.
Пре него што почну да се нижу коментари у којима ће преовладати псовке, одмах да напоменемо да текст пише рођени Београђанин и који је сва своја пијанства, велике љубави, лепе и лоше вести, гимназијске и факултетске дане провео у њему. Не би га мењао ни за шта на свету, али да може да се промени на боље – може и те како.
„Kо је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу”, чувене су речи Душка Радовића. А славни швајцарски архитекта швајцарског порекла, који је стварао под псеудонимом Ле Kорбизије, за престоницу је имао мало истинитију мисао: „Београд је најружнији град на свету на најлепшем месту на свету”.
Чини се да је Београд попут боксера на заласку каријере који је за живота претрпео више удараца него што би неко други на његовом месту то поднео. И заиста, Београд је од својих зачетака био рушен и обнављан неколико десетина пута, последњи пут 1999.
Нажалост, те обнове су, чини се, неплански рађене и ожиљци се назиру на сваком кораку и дан-данас. Те имаш грађевине из доба комунизма где год да прођеш, сивило Новог Београда понекад пара очи, стаклена зграда насред Трга Републике је архитектонска нејасноћа своје врсте, фасаде зграда и кућа су бескрајно досадне, улице су често преуске што и узрокује колапсе… Мало је тога што у архитектонском смислу ваља.
Чини се да су најлепша здања српске престонице настала пре силних ратова који су похарали Европу. Нажалост, уместо да се Београд после тога развијао по угледу на Праг или Беч, све се градило наврат-нанос и без икаквог смисла, укуса, а камоли плана.
И један и други поменути град нису били под опсадом вековима као што је то био Београд. Та реченица ће се махом користити као аргумент зашто нашој престоници фали толико лепих грађевина, монументалних мостова, осликаних холова најобичнијих зграда и прелепих споменика. И ето, самостални смо скоро 150 година (од проглашења краљевине Србије 1882.), што је био сасвим довољан период да Београд заличи на нешто. И знате шта? Није успео у томе.
Ипак, највећа вредност Београда не лежи у лепоти наслаганих цигала или у згради Народног музеја који не ради. Срећом, највреднија ствар коју он поседује су – Београђани. Нећемо ми никада имати паркове, замкове и музеје као Беч нити тргове као Праг, али изгледа да нам то никада и није било суђено.
Ако желите да уживате у лепоти неког града, уплатите пар ноћења било где у Европи (потребно вам је стотинак евра) пошто лепоту Београд не поседује. А ако желите да заувек имате тај специјални осећај који само Београд уме да створи и који може да се мери са лептирићима у стомаку када се заљубите, онда ни макац одавде. Само, водите и рачуна мало о њему, остарели боксер ће умети да вам врати.
Ноизз