У старом манастиру изван града живео је добри, млади калуђер. До град му је требало три сата хода, али он је то прелазио без муке и без жалби. неки богаташ поклони цркви велики и леп аутомобил. Напокон се калуђер могао одморити од тешког пешачења. Међутим, када су зли људи чули за његов поклон, сакрију се на стази куда је он требао да прође, а један изађе и леже на пут. када је калуђер стао да му помогне, он извади пиштољ и упери у њега рекавши:
„Немаш среће, ауто је сада наш.“
Док су седали у ауто, калуђер им повика из јарка, у који су га гурнули:
„Молим Вас, о овоме немојте никоме причати.“
У чуду га зликовци упиташе:
„Зашто?“
Он одговори:
„Ако се рашири глас о вашој превари, може се десити да једног дана нико не застане да помогне некоме ко лежи насред улице и заиста умире.“