Са Балкана је те 1912. године у Русију стигла радосна вест: Срби, Црногорци, Бугари и Грци су рушили Отоманску империју и за месец дана стигли у предграђе Истанбула.
Ови догађаји су изазвали пораст патриотске свести у руском друштву. У црквама су одржаване молитвене службе, прикупљане су донације, гомиле добровољаца се пријављивале и потом одлазиле да помогну словенској браћи по вери.
У Тамбову, где се налазио 7. резервни коњички пук, свакодневно су пратили извештаје са фронта читајући локални лист. У једном чланку је написано како је извесна Софија Јовановић из Београда као обичан војник отишла на фронт. Та вест, као и успеси словенске браће инспирисали су младог трубача пука Василија Ивановича Агапкина да напише марш у њихову част.
Софија је рођена у Душановој улици у Београду као ћерка месара Јовановића. Отац је рано умро оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио због тога што није имао мушког наследника „сина јунака, осветника Kосова“. То је утицало на Софију да одсече косу и пријави се као добровољац у Првом балканском рату.
Софија је морала да прође посебан тест пред комисијом, као и обуку у Прокупљу и Врањској бањи. Прве борбе је имала на Црној Чуки и Вељој глави. Била је прва жена борац у српској војсци, а због невероватне храбрости звали су је Софроније!
Борила се и у Другом балканском рату, а у ноћи између 28. и 29. јула 1914. године учествовала је у првој бици са Аустроугарском на почетку Првог светског рата. Борила се на Дрини и Kолубари, бранила Београд под командом чувеног мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је повлачење преко Албаније и потом учествовала у пробоју Солунског фронта.
Добила је 13 одликовања, а на једном од њих пише „Осветници Kосова“.
Француски репортери су је током ратова прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Њен лик нашао се и на немачкој дописници с натписом „Дама-војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ с потписом „Хероина Србије“
После рата се удала за ратног друга Тихомира Kрсмановића и није се појављивала у јавности. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.
Мелодија за нови марш је била готова после неколико дана. На препоруку свог официра отишао је до чувеног музичара Јакова Богорада, који је имао задатак да уобличи песму.
Њих двојица су дали име маршу: „Опроштај од Словенки – најновији марш за догађаје на Балкану. Посвећен је свим словенским женама. Састав Агапкина“.
Марш који је посвећен свим „Славјанкама“, женама и мајкама које су своје мужеве, синове и браћу слале у рат, данас је један од најпознатијих маршева. Стандардан је у репертоару руске војске, али се изводи у преко 100 земаља света, између осталог и у Сједињеним Америчким Државама.
Марш је две године касније први пут добио стихове, а потом су се појавиле разне верзије речи уз овај марш. Руска армија данас маршира уз стихове које је 1967. године написао А. Федотов.
Легенда каже и да је Стаљин у новембру 1941. године, када су Немци били на свега 16 километара од Москве, одржао параду на Црвеном тргу и уз звуке овог марша упутио на фронт војнике који су успели да отерају непријатеља и одбране град.
У част овог марша у Москви постоји и споменик који носи исти назив. Мушкарац ратник и жена у опроштајном загрљају симболишу мушку оданост и верност Отаџбини и борби за њену слободу, односно верност жене свом мушкарцу, породици и својој земљи.
kurir