Проф. др Љубивоје Стојановић: Мржња је тешко бреме

Ових дана читамо и слушамо многе недоличне изјаве бивших и садашњих званичника суседне Хрватске, који се такмиче ко ће нас више увредити

Kао да у недостатку медаља на скоро завршеној Олимпијади смишљају нове дисциплине у којима су Срби једина мета. Заборављају гест њиховог ватерполо селектора који се после победе Србије поздравио и изљубио са нашим селектором. Честитао је победнику и тако и сам узео активно учешће у проглашавању бољег. Сигурно је да нису сви у Хрватској оптерећени потребом да омаловажавају Србе. Доста им је мржње, рата и насиља. Због тога не би било добро да се било ко у Србији саплете о мржњу неодговорних појединаца који зарад политичких поена проглашавају Србе „шачицом јада“. Ми знамо ко смо и због тога нећемо сами себе понижавати мржњом. Нека мржња онога који мрзи остане са њим, нећемо је прихватити тако што ћемо и ми говорити језиком мржње. То није кукавичлук и повлачење пред јачим, него је храбро суочење са истином и одговор на лажи и измишљотине. Знамо како се Христос молио на крсту за оне који су га распињали. Говорио је: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ Апостолу Петру је пре тога, кад је овај потегао мач на стражу рекао: „Врати мач у корице, ко се мача лати од мача ће погинути!“

Због свега овога не би требало да се мучимо сувишним питањима о мржњи другога, посебно не да смишљамо начине како да узвратимо. Најбоље би било да промислимо своје поступке и тако се исцелимо од страхова и мржње. Опасно би било ако почнемо да робујемо предрасудама, чиме бисмо сами себе довели до безнађа. Треба да промовишемо културу дијалога тако што ћемо бити промишљени трудећи се да се издигнемо изнад површне једностраности саможивих појединаца и народа. Предуслов за то је да свако отклони из себе своје унутрашње блокаде којих појединци нису свесни и због тога пристају да буду део масе која узвикује пароле за или против не желећи да разумеју њихов стварни смисао. То пасивизира до безнађа и подстиче сукобе до бесмисла, што се види и у односу између Срба и Хрвата. То је стање немоћи које захтева осмишљено поступање слободно од стереотипа по инерцији порекла и припадности у жељи да се отвори разговор и постигне договор. То је могуће само „лицем у лице“, тако да оптужбе и приговори „иза леђа“ само додатно увећавају неспоразуме и све суновраћују у хаос незаустављивих сукоба.

Српска политичка елита показала је зрелост одлуком да не учествује у празнословљу које подстиче лажно јуначење које прераста у кукавичлук. То је очигледно показано у последњој изјави бившег званичника наших комшија. Очекујемо да ће и они бити добре среће и трезвеним поступањем добити нову елиту која ће бити слободна од мржње. Али, то је ипак њихов избор и њихова одговорност док ми никако не бисмо смели да посустанемо у добронамерности и доброделатности. На то нас убеђује наша традиција мирољубиве коегзистенције, наша вера, а пре свега и изнад свега наши потомци то очекују од нас. Мислим да су многи међу нама у Србији разумели да би најпре требало да промишљају какви ће бити преци својим потомцима, а не само да се једнострано труде да буду добри потомци који прошлост носе као терет.

Разумети прошлост и претке без оптерећености нагонима за осветом може само храбар човек, док кукавица остаје у безнађу мржње и не може другачије него да вређа. Не може да опрости никоме ништа док себи и „својима“ прашта све па и најгори злочине јер их разуме као „добро“ за себе и „своје“. То ствара унутрашње сукобе који подстичу непријатељство према свакоме ко је другачији. Није, дакле, нимало лако човеку да се бори са собом у оваквом стању где сам себи наноси највише зла, али могуће је победити себе само ако то пожелимо. Због тога не би требало да се оптерећујемо неутемељеним увредама оних који не могу или не желе да победе безнађе и себичност у себи. Уместо тог самоистрошења боље би било да промишљамо и превазилазимо своје мржње и своје страхове којима се поистовећујемо са онима које критикујемо чим чујемо њихову реч. Нека нас било ко мрзи и омаловажава, то нас не обавезује на узвраћање којим сами себе омаловажавамо. То не значи да треба бити наиван па окренути други образ, бећ да би сви наши поступци требало да буду слободни од наивног повлачења, посебно од агресивног фанатизма. То значи да са свима треба разговарати одговорно и добронамерно, дајући и њему и себи нову могућност да заједно нађемо исправно решење. Зато би требало и ми после свега да се одлучимо за помирење и праштање стављајући у први план наше потомке. Велика храброст је потребна за све ово. Доста је било празних речи и кукавичлука.

Давно је апостол Павле рекао: „Kолико до вас стоји имајте мир са свима … Чашћу чините један другога већим од себе“. Блаженопочивши патријарх Павле саветовао нас је: „Будимо људи“. Па, будимо људи и покажимо то врлином праштања. Тада ће се мржња уплашених задржати у њима јер неће доћи до нашег ума и срца. Могуће је то, само је потребно да верујемо у себе и своје добре могућности, тада ће и наша вера у Бога бити стварна јер је доброделатна.
Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *