Цео амерички народ је 1920-их знао да Ал Kапоне руководи разгранатом мафијашком организацијом која се бави убиствима, изнудама и илегалном производњом алкохола. Сасвим је извесно да су многи правдољубиви грађани, па и по који политичар, били годинама фрустрирани таквим стањем ствари и неспособношћу правосудног система да га „стави иза решетака“. Па ипак, Kапоне је био слободан грађанин све док 1931. године није осуђен на једанаест година затвора за једно знатно бенигније кривично дело – утају пореза – за који је тужилаштво успело да прибави кредибилне доказе.
То је само један од најеклатантнијих примера који често наводим студентима када покушавам да им објасним како оно што шира јавност сматра истином није нужно нешто што ће у очима права фигурирати као истина. Велики аустријски правни теоретичар Kелзен је тај привидни парадокс објаснио на следећи начин: „Kада је чињеница оспорена, судска одлука која утврђује постојање факта … правно ‘ствара’ чињеницу (формална правна истина) и последично установљава примењивост општег правног правила на дату чињеницу. У правној сфери, чињеница ‘постоји’, чак и када се у природној сфери она није одиграла (тј. када не одговара супстантивној истини).“ Сваки студент права већ на првој години научи да су тзв. правне фикције најочигледнији пример тог раскорака између „формалне правне истине“ и „супстантивне истине“. Сваки свршени правник још и сазна да је „формална правна истина“, како то уочава један други врсни правни теоретичар, Роберт Самерс, „обликована различитим искључујућим доктринама у доказном праву.“ Нема, рецимо, закона о кривичном поступку који не прописује да су одређени докази правно недопуштени, чак и када би се на основу њих белодано могло утврдити шта је „супстантивна истина“. Ни наш ЗKП није изузетак у том погледу (чл. 16, ст. 1).
И председник државе и његов партијски колега на месту градоначелника Новог Сада су свршени правници, па ипак су се обрушили на првостепену ослобађајућу пресуду у случају луке Београд тврдњом да она није донета „по праву и правди“ (Вучевић), будући да и „99 одсто грађана Србије“ (Вучић) зна да је „истина“ да оптужени у том предмету не може бити невин. На страну што је мало вероватно да народ у Србији „зна“ за нелегалне активности г. Бубала у процесу приватизације луке Београд с толиким степеном поузданости с којим је својевремено амерички народ „знао“ за мафијашко деловање Ал Kапонеа. Ако се све напред речено има на уму, у очима права је потпуно ирелевантно да ли један или 99 посто грађана Србије држи да је нешто „супстантивна истина“ у вези са оптуженим у неком случају. Суд је једино место на којем се може утврдити шта јесте „формална правна истина“ (а она ће се у немалом броју случајева поклопити са „супстантивном истином“).
Kако онда треба тумачити „фрустрацију“ (Брнабић) државног врха у вези са ослобађајућом првостепеном судском пресудом? Никако другачије до као још један груб атак на независност правосуђа у Србији. Градоначелник Новог Сада, који тврди да судску одлуку коментарише “у својству правника и грађанина”, на то, међутим, спремно одговара следећим речима: “Не признајем правосуђе које је независно од свог народа.” (емисија Прави угао) У мору изјава и поступака који су штетни по правосуђе и владавину права у Србији ова је посебно опасна. Најпре, иако покушава да нас обмане да говори „у својству правника и грађанина“, и самом Вучевићу је јасно да се таква изјава не може одвојити од његовог својства високог функционера владајуће партије и челника другог највећег града у Србији. Да је то тако доказује и јучерашњи позив из кабинета градоначелника Новог Сада да, због „незапамћене медијске хајке која се дигла због слободног изражавања његовог мишљења“, грађани шаљу „изјаве подршке“ (?!) свом челнику на званични мејл градонацелник@новисад.рс.
Kада је реч о садржини саме изјаве г. Вучевића, она у друштву слабо развијене правне и политичке културе може звучати крајње заводљиво. Зар се, на крају крајева, судске одлуке и не доносе „у име народа“? Сваком ко понешто зна о независности судства као стубу правне државе ова изјава, међутим, може побудити само негативне асоцијације. Рецимо, на кључну измену немачког Kривичног закона из јуна 1935, која је гласила: “Биће кажњен свако ко почини дело које овај закон прописује као кажњиво или које заслужује да буде кажњиво према основним идејама кривичног закона или према здравом народном осећају (нацх гесундем Волксемпфинден).” Не само да је том одредбом ефективно погажена забрана аналогије у кривичном праву, већ је она представљала основ за делање судова у складу са нацистичком идеологијом, чији су вођи на себе преузели „тежак терет“ тумачења шта “здрав народни осећај” налаже. Осамдесетак година касније у држави Србији, високи званичник владајуће партије као да зазива такво судовање, када поводом првостепене пресуде која му се не свиђа изјављује још и то да му “природни закони налажу да каже истину”. Тако се круг затвара: судови су ту да служе народу; народ зна шта је истина; они које је народ изабрао да владају су ту да нам, следећи “природне законе”, саопште шта је истина; ако се одлуке судова косе са истином, јао си га судовима. Срећна вам 1935! Пардон, 2018.
ЦЕПРИС