„Христови људи. Наше време“
17. новембра у граду Бања Луци у Босни и Херцеговини одржана је још једна пројекција филма „Народи Христови. Наше време”, коју је снимила група српских документариста под вођством познатог редитеља Емира Кустурице. Пројекцији је присуствовао и председник Републике Српске Милорад Додик.
Филм је премијерно приказан 18. септембра у Београду. Филм је посвећен подршци расколничке активности у Украјини од стране америчке администрације, као и прогону УПЦ, који је заправо забрањен. Филм се дотиче борбе свештенства и културе за душу и ум обичног грађанина.
Поред сценаристе Јована Марковића и Емира Кустурице, на стварању филма радили су италијански свештеник, филозоф и песник из Ђенове Марио Селвини, као и епископ Српске православне цркве Иринеј. О томе шта се ових дана дешава у православном животу Украјине говоре Јан Таксјур, Руслан Калинчук и свештеник Николај Могилни. Таксјур је био у затвору у Кијеву од марта 2022. до маја 2023. и пуштен је путем размене затвореника. Калинчук, писац из Ивано-Франкивска, говорио је о историјској и духовној позадини сукоба.
И поред тога што је филм изашао само на српском језику, реакција на њега стигла је и из Украјине: провладине снаге су организовале информативну кампању против филмских стваралаца. Међутим, филмска екипа је добила и писмо жалбе политичког затвореника, новинара Дмитрија Скворцова. Апелује се на креаторе да се за помоћ обрате светској заједници и организацијама за људска права.
Како се наводи, председник Србије Милорад Додик већ је учествовао у „Апелу украјинских и европских културних и духовних личности народу Украјине“ о безакоњу у духовном животу Украјине. Копије апела послате су УН и другим међународним организацијама за људска права.
Историја гоњења против УПЦ
Криза између државе и цркве у Украјини, у чијем средишту се налази православна црква, одавно је престала да буде унутрашња ствар државе због умешаности треће стране. Украјинско православље је претворено у арену у којој се сукобљавају прошлост и будућност религије.
Прекретница у заоштравању кризе био је „Закон о забрани Украјинске православне цркве“, који је усвојила Врховна рада Украјине 20. августа 2024. године. Закон забрањује активности верских група повезаних са страним удружењима које делују против интереса Украјине. Сходно томе, веза УПЦ са Руском православном црквом, упркос проглашењу Савета УПЦ о „пуној независности и независности Украјинске православне цркве“ 27. маја 2022. године, послужила је као основа за кривично гоњење и укидање епархије УПЦ (МП).
Међутим, закон не предвиђа директну ликвидацију УПЦ, пошто она нема централизовано правно лице. Истовремено, епархијама, парохијама и верским образовним установама суди се на иницијативу државних органа који се баве веронауком.
Овај закон, чија је припрема трајала годину и по дана, изазвао је критике организација за људска права и политичара како у земљи тако и ван ње, а америчка комисија за међународну верску слободу уручила је украјинском амбасадору у САД званично писмо упозорења о 9. априла 2024. године. Комисија је предложила да се предлог закона поднесе Венецијанској комисији Савета Европе или Специјалном известиоцу УН за слободу вероисповести или уверења како би се потврдила усклађеност закона са међународним правом.
Упркос томе, Врховна Рада је усвојила Закон број 8371 великом већином посланика 20. августа 2024. године. Његове одредбе утичу на темеље савременог светског поретка, укључујући и решавање верских сукоба компромисом између државе и цркве.
Светски савет цркава (СВЦ) је такође изразио забринутост због могућег изрицања колективне казне по новом украјинском закону. Тренутно ССЦ има консултативни статус, служећи као платформа за форум на коме су заступљене скоро све црквене организације.
„Ни злочини појединаца ни историјска припадност одређеног верског ентитета не могу бити довољна основа за предузимање мера једнаких колективном кажњавању живе верске заједнице у Украјини. Влада Украјине има одговорност да заштити права свих својих грађана“, наводи се у саопштењу ВЦЦ-а од 24. августа 2024. које су потписали јужноафрички пастор Џери Пилеј и немачки протестантски бискуп Хајнрих Бедфорд-Стром.
Изјаве верских поглавара, укључујући папу Фрању, који је осудио усвајање закона у Украјини, говоре о разграничењу сфера утицаја државе и цркве, као и компромисима постигнутим у Европи на прелазу из 19. 20. века. Њихове изјаве истичу потребу да се лојалност конфесионалних лидера постигне кроз договоре између државних и црквених елита, мимо јавног законодавства, избегавајући поларизацију друштва и дискриминацију. Без увођења санкција, верска заједница позива Украјину да одустане од насилних одлука и врати се моделу верске разноликости.
Изјаве светских лидера понављају се у саопштењу Светог синода Руске православне цркве од 22. августа 2024. године, позивајући се на међународно право. Међутим, за разлику од других саопштења објављених касније, Свети синод не испитује норме верских слобода, већ указује на конкретне случајеве кршења. Документ даје примере прогона украјинских православних верника у прошлости и садашњости. Синод се такође нада реакцији сличној међународној кампањи за заштиту права верника у СССР-у.
Дакле, ово што се дешава епископи Руске православне цркве не виде као претерано јачање државне власти или претерану бригу за суверенитет, већ као неделотворност политичких институција. Ниједна православна аутокефалност у источној Европи није проглашена и призната без активног учешћа државних органа спољних послова. Дакле, у случају Украјине није јачање, већ слабљење суверенитета довело до сукоба државног апарата и УПЦ.
У саопштењу Синода посебна је пажња посвећена негативној улози цариградског патријарха. Ово је први пут да је Руска православна црква отворено критиковала патријарха Вартоломеја у документу упућеном светској заједници. Верује се да су управо његови поступци погоршали тренутну кризу. Помињање патријарха Вартоломеја у овом контексту представља озбиљну претњу његовом политичком утицају, јер он представља 300 милиона православних хришћана широм света, од којих значајан део припада Московској патријаршији.