Стари кажу да ништа не боли тако јако као заборав. На све се човек некако навикне – и на сиромаштво, и на губитак, чак и на болест и смрт, али заборав… он као да поништава све добро и лепо што је неко за живота учинио и чиме се једном дичио.
У сремском граду Беочину, на северу Србије, већ годинама празно зврји здање које вероватно најбоље осликава причу о забораву и немару. Ако икада пролазите туда, одмах ћете га видети – огромну и некада велелепну кућу сву зараслу у шибље и коров.
Старији Беочинци ће вам рећи да је то био дом породице Шпицер о чијој моћи и богатству се некада причало и ван граница Србије. Оним млађима пак, ово место само је још једна напуштено здање у Војводини, злогласно и симобилично названо – “Kућа духова”.
Најлепше здање Војводине
Све је почело када је крајем 19. века Еде Шпицер, имућни немачки велепоседних и један од власника Беочинске цементаре пожелео дом баш у овом крају Војводине. Пројекат за изградњу дворца, у стилу еклектичке архитектуре, направио је архитекта Стеиндал Имре у то време већ познат по будимпештанској згради парламента Мађарске.
У исто доба када је направљен дворац, око њега је подигнут и велики парк, породица Шпицер се уселила у прелепо здање 1898. и све је једно време функционисало савршено.
А онда је дошео Други светски рат и све се променило…
Породица Шпицер је пред 1941. годину заувек напустила Беочин. Упућени кажу да њихови потомци и данас живе у Немачкој.
За време рата здање направљено да буде дом, постало је нацистичка команда и све је кренуло једним другим током.
Национализован, искоришћен, па заборављен
После рата дворац Шпицер, како га и даље зову људи из овог краја, национализован је. Једно време је у њему била школа, затим библиотека, па Дом културе и седиште рукометног савеза.
Одавде се огласио први радио у Беочину, овде је био дом за војне инвалиде, а онда, када као да нико више није знао шта би са овим местом, и ексклузиван ресторан са преноћиштем.
Након тога, почела је прича о пропадању ове заборављене лепотице. Здање је ограђено жицом, на њему већ одавно нема ни врата ни прозора, а и кров почиње полако да попушта. Услед обилних падавина током зиме 2011. године, део улазног трема се урушио.
Негде у то време читаво здање добило је и други, злокобнији назив – “Kућа духова”. И прича о забораву је почела…
Хорор у коме статира држава
Након приватизације предузећа “Подунавље” у чијем склопу је дворац функционисао, објекат је напуштен и од тада пропада. Влада Републике Србије 1997. године проглашава Стари дворац за споменик културе. Од тада, било је неколико заинтересованих фирми, али би, пре или касније, сви одустали.
Последњи такав случај догодио се пре неколико година када је дворац Шпицер дат у закуп новосадској фирми “Футуризам” која је најављивала комплетну реконструкцију здања. Ипак, уместо старог сјаја, нови власник је само донео старе, финансијске проблем и уговор је раскинут.
Према последњим информацијама фирма “Kултурни форум” из Сремске Митровице, која је пре скоро две године прошла тендер за закуп на 50 година и која је обећала да ће здање реновирати и вратити му стари сјај, и даље чека склапање уговора са општином Беочин.
И Kлинт Иствуд био очаран овим местом
Лепоту “Kуће духова” изгледа да цене једино филмаџије. Већ давне 1998. Kустурица је овде снимао филм “Црна мачка, бели мачор”, а још раније ово место послужило је као амбијент за “Ране радове”, “Доручак с ђаволом”, “Дечака и виолину”…
Старији Беочинци испричаће вам да је, крајем седамдесетих година 20. века, овим местом био фасциниран и Kлинт Иствуд који је ту снимао свој филм “Ратници”. Само га сада нико неће.
У нашој галерији можете да погледате још фотографија овог фасцинантног места: