Време збивања – кроз једно двадесет година; место радње – руска кућа луксузног изгледа као пансион за болесне и старе, негде у брезовој шуми, југозападно од Москве; главни јунак – дементни старац, пацијент чије је сећање налик на „одсев звезде у помраченој, умирућој галаксији…”.
Пацијент је нико други до Владимир Путин у роману Британца Мајкла Хонига „Сенилност Владимира П”. Руски председник у овом делу је разиграни негативац (у стилу афоризма једног српског сатиричара: „Наш вођа је тако детињаст, често се поигра са нама”), а на сличан начин, Путин и његово политичко доба инспирација су и руским писцима попут Сорокина и Пељевина, као и бројним новинарима са запада који у Путину виде тоталитарног лидера par excellence.
Како пише британски Гардијан, Maјкл Хониг лекар је по образовању, а један од главних јунака његове приче је неговатељ у поменутим пансиону Николај Шереметев који постаје свестан у каквом друштву живи када његов синовац доспева у затвор и када за кауцију треба да припреми неразумно велику количину новца. Хониг као књижевни поступак користи халуцинантне флешбекове Владимира Владимировича који одражавају врхунце његове тридесетогодишње владавине кроз разгранату корупцију, намештене изборе, ратове, притворене дисиденте, убијене новинаре, „опране” билионе. „Пацијента” мучи таква прошлост, па и чињеница да је наредио и постављање неколико бомби у стамбеним зградама да би подстакао нови рат. Ипак, он се држи политичких клишеа: „Само снажан човек може да влада Русијом”, „Сваки проблем у Русији грешка је запада”. Црни хумор васкрсава у моментима у којима се Владимир подсмева дисидентима који „имају обичај да умиру у Лондону, ако нису довољно опрезни”.
– У роману „Сенилност Владимира П” покушао сам да пренесем смисао катастрофе коју је Путин нанео Русији. Смештајући причу у изоловану дачу изван Москве, где већ сенилни бивши председник призива старе дане у замишљеним разговорима, док му особље пансиона „музе” и последњу копејку, створио сам трагикомедију у којој ни најпоштенији човек не остаје чист, изјавио је Хониг.
Ово је једно од виђења Путиновог лика западног аутора који пише са „безбедне” дистанце, али западни медији наводе да таква слобода у Русији није загарантована писцима сатиричних, па чак и алегоричних, романа, о чему говори и пример новинара, дисидента и политичког активисте Олега Кашина. Он је написао антиутопијску новелу у којој се у оквиру једног научног експеримента рађају генерације џиновске деце. Убрзо пошто је књигу предао издавачу, како пише Гардијан, Кашин је сурово претучен, а разлог за то су највероватније и његови искази о томе да су руски званичници толико самодовољни да су престали да мисле да медији уопште и постоје.
Путин је увек истицао свој ангажман у КГБ-у, а Љубинка Милинчић у својој књизи „Владимир Путин, Моја битка за Косово” цитира руског председника:
„Још пре него што сам завршио школу пожелео сам да радим у обавештајној служби, иако се то чинило недостижним, као лет на Марс. Више од свега ме одушевљавало то како се малим трудом, буквално снагом једног човека може постићи то што није могла ни цела војска. Један обавештајац могао је да реши судбине хиљада људи. Тако сам ја то тада схватао(…)”.
Савремена руска проза реагује на стварност Путинове ере тако што ствара фантастичке сижее испуњене надреалним насиљем, као што је то у „Дану опричника” Владимира Сорокина, где се дешавају групна силовања, успутна убиства, оргије с дрогом, или у романима Виктора Пељевина. Сорокинова дистопијска сатира смештена је у Русију 2028. године којом влада цар. Главни јунак је опричник, један од царевих безбедносних оперативаца чија је главна улога државног терористе против бунтовних чланова друштва. Критичари сматрају да „овај крвљу попрскани роман, чији је прозни свет огрезао у декаденцији и бруталности, помера границе политичке сатире до самих граница и да је оштра рефлексија корупције и ауторитарности Путинове Русије”. Сличне идеје Сорокин је развио и у роману „Шећерни Кремљ” (Геопоетика).
У Пељевиновом „Бабилону” главни јунак је Татарски, пропали песник који зарађује огромне суме новца као копирајтер плагирајући западне рекламе за руске клијенте у постсовјетској Москви, тонући у свет гангстера, дроге, оружја. „Бабилон” приказује дезоријентисано друштво одсечено од своје традиције коју су заменили голи опортунизам и агресија…
Путинова личност још је већа инспирација западних новинара који пишу његове биографије или оштро анализирају његову политику. Као једна од најконтроверзнијих књига о Путину сматра се „Прво лице”, коју чине разговори овог политичара са три руска новинара. У овом делу Путин је, као човек у успону, открио детаље о родитељима, младости, личном животу, пријатељству и издаји… Различита су тумачења ове врсте исповести, од користољубља политичара у успону да стекне популарност у првој кампањи за председника, до искрености обичног човека који не крије своје слабости.
Марина ВУЛИЋЕВИЋ, ПОЛИТИКА