’Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин, као што је сваки управник позоришта постављен по политичкој линији, осим уколико није нечија жена.’’
За културу је ове године издвојено 1,1% из буџета, што би било недовољно да постоји национална стратегија развоја и унапређења ове области. Да та стратегија постоји свака установа би била у обавези да развија и промовише пре свега националну културу и сарађује са Србима у региону, како тако нешто не постоји политички кадрови засели у фотеље воде неку своју политику која им на приватном и професионалном плану доноси бенефит у региону.
Ово је прича о једном градском позоришту и његовом управнику, политички постављеном кадровику, који је одабрао да средствима које му даје град Београд изгради свој имиџ на простору бивше Југославије. Хајде да видимо шта ми имамо од тога…
Када је 2019. Југ Радивојевић постао директор Београдског драмског позоришта то је могао да захвали политичком ангажману у странци Расима Љајића, где је потпредседник. Његов први корак је било формирање регионалног удружења еџ YУ театара РУТА. У Скупштини Београда БДП је са још пет позоришта из Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније и БИХ потписао протокол о пословној сарадњи. На први поглед делује као одлична идеја да београдска публика има шансу да погледа шта се ради у региону, јер нису сви у могућности да посете Стеријино позорје у Новом Саду а БИТЕФ ипак није за просечну публику. Тако нешто је пре десетак година започето у Атељеу са Муцијевим данима, али је изгледа нестало пара.
Прво што примећујем у унији позоришта РУТА да БИХ представља само Камерни театар из Сарајева, театре из Бањалуке нико није звао?
Међу циљевима РУТА-е наведена је жеља да се институционализује сарадња између чланица како би публика била у прилици да види репрезентативне представе из региона те да се раде велике копродукције. Дакле директор позоришта из Београда, главног града Србије, је сасвим свесно из овога искључио ентитет у ком живе Срби, а баш он је идејни творац уније театара РУТА и истоименог фестивала? И све то од новца грађана Србије и Београда?
Са којим правом политички постављени управник позоришта у Београду, дакле српског позоришта, нашим новцем, маргинализује рад српских театара из Бањалуке?
А БДП од када је Југ Радивојевић на челу не сарађује само са Камерним театром из Сарајеву у оквиру РУТА већ учествује у копродукцији представе ’’Фауст студије’’ са Сарајевским ратним театром, а ’’на овај начин омогућена је размјена креативних идеја којима се јача регионална повезаност“, истакли су из Сарајева.
Али хајде да видимо како изгледа то ’’јачање регионалне сарадње’’ под палицом Југа Радивојевића.
Улазим на Фејсбук профил РУТА Групе, за све информације наведен је контакт сајт и телефон Камерног театра у Сарајеву?!
https://m.facebook.com/RUTAGrupaTriglav/?ref=page_internal&mt_nav=0
Фокусирам се на овогодишњи репертоар фестивала, а тамо Камерни театар из Сарајева са представом ’’Шиндлеров лифт’’ у режији Кокана Младеновића, у главној улози Емир Хаџихафисбеговић. Тема страдање Бошњака у Приједору. Из Подгорице опет представа у режији Кокана Младеновића ’’Коњи убијају зар не’’, опет игра Емир Хаџихафисбеговић.
Како пратим рад Камерног театра у Сарајеву, а нарочито медијске иступе Дина Мустафића и Емира Хаџихафисбеговића питам се да ли ћемо поред игнорисања постојања српског ентитета у БИХ и његове културе нашим парама спонзорисати сарајевске наративе о српској агресији, геноцидима широм Босне и ’’десетинама хиљада силованих жена’’, како рече Кокан Младеновић у једној емисији представљајући рад на ’’Сјећаш ли се Доли Бел’’ представи са којом је прошле године био на РУТА фестивалу.
А кад смо код Емира Хаџихафисбеговића, иначе управника Камерног театра из Сарајева кога је на то место поставила Изетбеговићева СДА чији је јуришник, проблематични су његови јавни иступи у којима сеје мржњу према Србима и Србији. Дакле, он не само да је на челу установе са којом је БДП потписао сарадњу већ глуми и у представама које гостују, а у ударној емисији ХРТ изјављује да док се не одсече глава политичкој ’’аждахи’’ Србије нема мира у региону.
А та политичка аждаха Србије је она иста која је Југа Радивојевића поставила на место директора театра, које прави уговор са Хаџихафисбеговићевим театром, у ком заобиђу Бањалуку а потурају свебошњачке геноциде. Да ли у овакој репертоарској и пословној политици Радивојевића игра улогу чињеница да је његов председник Расим Љајић прво био Генерални секретар Изетбеговићеве СДА за Санџак, још док је садашњи СДА јуришник Емир статирао у Бренининим филмовима? Јер мора да постоји објашњење зашто театар са Црвеног крста форсира сарадњу са маргиналним театрима и доводи их да пласирају сарајевски култур-џихад у Београду. Овако имамо прилику да на фестивалу који ми финансурамо гледамо по два Кокана и два Емира у пет гостујућих представа фестивала. Уместо да се особа попут Хаџихафисбеговића ’’кенселује’’ са јавне сцене Србије због ширења говора мржње према српском народу и држави.
П.С. Кокановов ангажман у дежурног ’’србијанског’’ редитеља сарајевског културног џихада не бих коментарисала, тешко ми је повезати га са његовим прокламованим југословенством. Јер шта ради Југословен и опозиционар са ликом који урла ’’СДА, СДА, СДА’’ на страначком борачком скупу? Нарочито је нејасан део сарадње по ком је Кокан дужан да сарајевског култур-џихадисту попут вреће гована вуче у регионалне театре у којима режира. Ваљда је у питању интимна несрећа овог талентованог уметника, неки вид бунта што су га колеге онако окрутно шутнуле из Атељеа. Не бих му стајала на муку, јер овако нешто човек који има избор не ради.
https://bodljikava.blogspot.com/2021/10/rasimov-mali-i-sarajevski-kultur-dzihad.html?m=1