Социјалистичка партија Србије по много чему представља јединствену појаву у српској модерној политици. Настала у потресним временима, по идеји Слободана Милошевића, осмишљена у глави академика Михајла Марковића као модерна социјалдемократска партија, ова политичка организација ево већ пуних 25 година вара себе а посебно оне који су јој веровали и ове који још верују, дошавши тако у ситуацију да више није ни социјалистичка ни левичарска. У Србији, ван сваке сумње, има истинских социјалиста, али их нема у СПС-у, у Председништву, Главном одбору.
Да је другачије, макар би један, а није ниједан, отпуштени ливац, механичар, инжењер, монтер… за све ове грозне године отпуштања, катанчења фабрика, бруталне пљачке народа, дошао пред врата СПС-а и пожалио се, затражио заштиту, помоћ. Али…
Преузевши партију од Слободана Милошевића, Ивица Дачић је, захваљујући великом политичком искуству (прво запослење у животу добио у тој партији) исправно проценио да упркос свему што се догодило, у Србији постоји значајан број људи који ће и даље да гласају за СПС, само ако им та партија, макар с времена на време, реториком помилује сећање на „оно раније“. Никакве везе с тим немају мале плате и пензије, неимаштина, сиротиња чак (увек се овде живело тешко, с муком) јер кад дође предизборни слоган, на пример „Служимо народу“, откинут од војничког поздрава, са јасном асоцијацијом опет на „она времена“, том јадном а измученом човеку, са увек присутним сећањем на оно што је било – а у Србији се увек мисли да је оно раније било боље – рука изнад гласачког листића падне на СПС.
Истина, има у гласачкој армији СПС-а и оних (нису малобројни) који то раде због Милошевића; не интересује их ни Дачић ни ови око њега, њима је СПС замена, друго име за Слобу.
Чини се да ових дана СПС улази у фазу кад горња поставка почиње да се руши. Изнутра. Некима је прорадио контролни нерв који упозорава да се ситуација може променити муњевито брзо, а у том случају није питање шта са Дачићем, већ шта ће да буде са њима. Окончано је немо посматрање вишегодишњег хедонистичког тријумфализма вође, ослобођеног сваке одговорности за пословање фирме и будућност „радника“ у њој. Случајеви Дијане Вукомановић и Ненада Боровчанина врло су индикативни.
Да ли ће следећи снажан удар на Дачића – ови актуелни, недовољно познати јавности, само су га изнервирали – доћи од Ружића, Мркоњића, Тончева, све тројице заједно, или неког ко је још увек у стању мировања, неважно је. Социјалистичка партија Србије неће у следећих годину дана остати каква је сада.
Вечерње новости