Вожња аутобусом
Стари Грци су били умни људи, као наш интелектуалац Теофил Панчић. Умели су да разликују оно суштинско од свега што је од ниже и периферне вредности. Тако је Платон говорио о супериорном свету идеја делећи материју и дух, где материја није имала неку нарочиту вредност, док је Аристотел имао своју метафизику која је била окована логиком.
Возећи се тако крцатим аутобусом у коме је врућина била готово неиздржива, наш Теофил је успео себи да обезбеди место ипо тј. два у неком расклиманом превозном средству ГСПа између којих се флуидно и константно преливао, и док није било ни једног јунака који би се осмелио да се приближи таквој величини, Теофил је читао Аристотелову метафизику. То је грана филозофије у којој се ум читаоца окреће према себи и доживљава своју светлост, и у тим његовим високим умним спознајама где је доживљавао метафизичка блаженства нису му били јасни сви ти обични људи који су га гледали са неким необјашњивим негодовањем док се осећао помало под притиском па је непрестално испуштао гасове и знојио се због те врућине. Та умна чистота у којој је обитавао му је давала неки необичан осећај лакоће да ни на који начин није могао да схвати зашто је свим тим људима у тим тренутцима био толико тежак. Питао се само колико је напорно бити права елита у овој провинцијалној земљи и докле ће све те малограђанске менталитете морати да трпи…