Насиље у друштву је свеприсутно, оно се подстиче и промовише, санкција за насилнике нема, а уместо да из мајских трагедија српско друштво нешто научи, поново је дошло до поларизације.
То је речено на трибини у оквиру циклуса „Школа за све нас“ коју је иницирало друштво „Кораци“ са родитељима деце из ОШ „Владислав Рибникар“, а која је организована у Сремским Карловцима.
„У нашем друштву насиље има своје културолошке и историјске предуслове, док се у последњих 12 година снажно генерише у политичкој сфери, потом се преноси на цело друштво и институције и утиче на све сегменте нашег свакодевног живота“, рекао је Марко Ољача из друштва „Кораци“.
Истакао је да не само што се насиље не санкционише, већ се оно подстиче и промовише, дискурс о насиљу се намерно банализује и релативизује, те креира атмосферу да је све је могуће и дозвољено.
Сузана Станковић Чикић, мајка Андрије Чикића, поручила је да ни у најгорој ноћној мори није могла замислити да јој дете буде убијено у школи.
Осврнувши се на однос друштва и инстутуција према мајским трагедијама и породицама убијене деце, рекла је да може да разуме грешке које су прављене у првих пар недеља, али не и све оно што је уследило после тога.
„Нисам слутила да после 3. маја можемо бити на различитим странама. Не бисмо се смели делити. Тишина и нечињење нас је довело до ескалације насиља, пре свега у школама. У души и сећању ми је остало оно што се дешавало у медијима који су се лоше поставили, који су од малолетног починиоца злочина направили антихероја. Временом смо ми родитељи препушетни себи, остали смо сами“, рекла је Станковић Чикић.
Додала је да много тога треба мењати, јер можда Рибникар није могао да буде спречен, али су Дубона и Мало Орашје вероватно могли, јер је младић који је починио тај масакр већ раније правио проблеме, али су га полуге моћи његове породице штитиле од примене закона.
Иван Божовић, тата убијене Ане Божовић, рекао је да је само пар недеља након убиства деце у Рибникару друштво пожурило да настави по старом.
„Страшно нам је било кад су се деца после седам дана вратила у школу. После три недеље сви ми родитељи смо се окупили и схватили да никог од нас нико, из било које институције, није контактирао. Нико ништа није покушао да организује. Све смо радили сами, док смо слушали како систем није заказао“, рекао је Божовић и додао да се агресија систематски пропагира, од телевизије до Скупштине.
Мајка ученице „Владислав Рибникар“ Ана Димитријевић је подсетила на одлагање дана жалости, непримерене конференције за медије и објављивање списка деце од стране полицијског функционера Веселина Милића.
„Након објављивања списка, та деца су добијала претње из целог света, уз поруку како ће неко завршити тај списак. Подршка је изостала, све смо морали сами. Почели смо да бранимо зграду, која више не би смела бити школа. После годину дана, јасно је да не можемо рачунати на помоћ институција“, рекла је она на трибини у Сремским Карловцима.
И стручњаци за безбедност и психотерапију сагласни су да је српско друштво пуно насиља, да су законска решења лоша, да школе немају аутономију, ресурсе и кадрове да би заиста могле да спроводе упутства која им се дају, а нагомилано вршњачко насиље које се не кажњава само води даљем насиљу.
АУТОР Бета, 021.рс