У интервјуу за “Време” – првом интервјуу једном недељнику и једном од првих уопште након оставке и у улози кандидата – Јанковић изности основе своје политичке платформе, ставове о Косову, ЕУ, Русији, НАТО-у, односима у региону, Александру Вучићу, Вуку Јеремићу и свему ономе што је обележило наше, ал и његов живот у последњих неколико година.
На самом почетку, на неизбежно питање о томе зашто је оставку поднео баш сад, баш у овом тренутку, он објашњава дас у председнички избори пред вратима и да је због тога крајње време да и он сам почне да се припрема за њих. “Многи их, као и ја, виде као моменат за прекид политике страха и лажи; као питање части за сваког од нас и будућности за Србију. Крајње је време да почнем да се припремам за њих.”
- “ВРЕМЕ”: Ваша оставка и званичан почетак предизборне кампање пада баш у дане заоштравања односа са Косовом. Уколико бисте били изабрани, то је вероватно и први проблем с којим бисте се суочили. Шта је, по Вашем мишљењу, сада неопходно да се уради?
САША ЈАНКОВИЋ: Под хитно се мора зауставити ратна и националистичка реторика владајућих кругова у Београду и Приштини, за коју им као повод служе инциденти које сами стварају. Неспособни да реше друштвене и економске проблеме које гомилају, окрећу се ономе што најбоље знају – гасе ватре које су претходно запалили, да би показали да су господари рата и мира, живота и смрти. У тој недораслој игри лако се изгуби контрола, а цену би опет платило становништво, које је већ годинама талац лицемерне политике.
Приоритет мора бити поштовање људских, а тиме и националних права Срба и заштита нашег културног и верског наслеђа, не зидање илузија. Скоро две деценије су права Срба, Рома и другог неалбанског становништва на КиМ најугроженија у Европи, а ми и даље узвикујемо пароле, причамо о суверенитету, шаљемо исликане возове ради кућног маркетинга. Све оштрице дипломатије употребио бих да се постигне да Срби живе безбедно, слободно и без дискриминације, и да се наши историјски корени заштите. Будућности бих оставио да воља народа одлучи како ће се формално окончати питање граница, које је ова власт препустила Приштини. Надам се да ће једном и Албанци, не морати, већ желети да живе у Србији јер ће бити пристојна земља. У овом моменту, ни многи Срби то не желе, одлазе одавде.
- Опште је позната теза да Европа и западни свет уопште, подржавају Вучића због тога што ће им он наводно коначно препустити Косово. Мислите ли да је та претпоставка рационална и логична?
Европа и западни свет лутају већ неколико година, жељни лаких и брзих решења. Вредности и принципе подређују тренутном привиду стабилности.
Владе Александра Вучића учиниле су веће кораке ка независности Косова од свих претходних. Последњи пример је позивни број Косова у међународном телефонском саобраћају, чије додељивање промиче у сенци исценираног конфликта.
Суштина те политике је стална производња, па политичка експлоатација страха. Сервилан је према моћнима, шиканира подређене. То су увидели и доносиоци одлука у међународној заједници; користе и користиће и даље његове слабости да испуне нека своја обећања давно дата Приштини.
- Једна од главних примедби која се помињала у вези с Вашом кандидатуром, јесте да гласачи не знају за шта се Ви заправо залажете, изузев за поштовање људских права, законитости и Устава. Како Ви видите данашњу и Србију будућности? Каква је Ваша политичка платформа?
Суштина и циљ мог председничког програма су све темељне вредности наше заједнице записане у Уставу; другачије не би смело ни да буде. Све те вредности су редом згажене, у овом моменту смо поново у некој врсти претполитичког друштва.
Владавину права потопила је политичка самовоља. Социјална правда жртва је корупције и лажне борбе против ње. Грађанска демократија сведена је на популизам, нефер изборе и плаћене анкете. Људска и мањинска права проглашена су за нужно зло, милост вође и подвалу Запада. Залагање за европске принципе и вредности је представа с лошим глумцима и збуњеном, разочараном публиком. Правосуђу је сломљења кичма. Сувереност – највишу власт запосео је један човек и његова партија. Све у свему, Устав је погажен, држава нам је отета.
Није судбинско питање да ли ће Србија бити социјалдемократска, левичарска, десничарска, конзервативна или либерална држава (јер је све то легитимно, ако грађани тако желе), већ да ли правила уопште постоје, важе ли закони за све, имамо ли институције или страначке филијале, је ли јачем све дозвољено док слабији морају да плаћају порез и ћуте? Тврдим да су вредности које набраја наш Устав темељ нормалне, пристојне Србије.
Председник Србије мора да буде главни штит тих вредности; заштитник уређеног друштва, а не територије навијачких хулигана. Пођеднако близак и удаљен свакој легитимној идеји, гарант фер политичких надметања у којима не треба да учествује.
Србију видим као земљу пристојног живота и слободних људи, у којој се знају правила и она важе за све. У којој се каже “хвала”, “извините” и устаје да старији седне, где се лечи уз књижицу а не мито и запошљава уз заслужену диплому, а не страначку књижицу. И којој се плаћа порез, а не рекет; у којој се политичке идеје надмећу у парламенту, а не у таблоидном блату. У којој деци не купујемо карте у једном правцу и не стидимо се прљавих улица, полупаних излога и изанђалих лифтова кад нам долазе гости. У којој њиве припадају сељацима, а не странцима.
Видим нас као своје на своме, без грча на лицу и шапутања за столом. Без страха. Видим како се не стидимо државних функционера.
- Упитани у једном интервјуу за које се вредности залажете, рекли сте између осталог да се залажете не за „Србију у Европи и свету, већ свет и Европу у Србији“. Шта то заправо значи? И како планирате да такву замисао спроведете у дело?
Неће Србија да иде нигде, ми јесмо у Европи. Циљ није да постанемо нешто друго, већ да у нашој земљи заживе правила и стандард који ће нас чинити добродошлим свуда.
Европа није шалтер на којем се примају захтеви и на којем се исплаћују паре. Она је наша заједничка кућа. Као станари једне собе у тој кући, имамо не само обавезу да своју собу уредимо, него и право да кажемо какву кућу желимо. Да заживимо европске вредности, потребне су све институције, не једна или један човек. Један човек на месту председника Србије може да покрене друге, да буде ослонац и штит, да продужи кад други застану, да прикочи кад се крене низбрдо, без страха да ће изгубити већину у парламенту јер је неко “прелетео” на другу страну због личне користи. За то служи председник Србије.
Сећате ли се када је председник Владе током поплава постројавао начелника генералштаба и издавао му задатке на нивоу пуковника? У земљи у којој је командант оружаних снага по Уставу председник Републике, то се више не сме десити.
- Многи сматрају да се у овом тренутку у Србији преламају интереси великих сила, пре свега САД и Русије. Србија званично покушава да буде неутрална, али је занимљиво да су провладини медији истовремено и врло про-руски оријентисани. Како то објашњавате?
Таблоиди под контролом председника Владе подгревају атмосферу из филма „Три карте за Холивуд“ у којем су се мештани једног села, чак и најближи рођаци, завадили до истребљења, уверени да ће баш они одлучити ток светске политике, давањем подршке Американцима или Русима. То је лажна слика светских кретања и нашег места у њима. У таквој атмосфери се Вучић најбоље сналази, представљајући себе као новог Тита.
Такав је све док не стигне у двориште Беле куће и ту застане, усамљен на њеном прагу.
Када се у Србији успостави слобода медија, радиће сви медији – наши, про-руски, про-западни. Грађани ће онда имати довољно информација да процене њихове садржаје и одвоје чињенице од пропаганде.
- Како бисте се Ви, уколико постанете председник, усмеравали спољну политику земље – ка Русији, ка САД или „само“ ка ЕУ (уколико је то данас уопште могуће)?
Не можемо нигде гладни, понижени, бушних ципела, растурених институција. Циљ ми је модерна, отворена, демократска Србија слободарског друштва, равноправних и поносних људи. Тек када достигнемо те вредности, грађани на референдуму, објективно обавештени о свим аргументима и последицама, треба да одлуче да ли желе приступање Европској унији. Или можда неком другом.
Србија, као релативно мала држава, мора бити свесна светских процеса како не би опет, као крајем осамдесетих и током деведесетих, страдала зато што није на време разумела промене у свету. Треба да стварамо услове за пуноправно чланство у Европској унији, али да будемо и радо виђен актер у свим европским и светским сценаријима, који, углавном, не зависе од нас.
Не треба да се повијамо како ветар дува – јуче да се додворавамо Клинтоновој, данас Трампу, а све време намигујемо Путину… нити да беспоговорно следимо одлуке тренутно моћних. Штитећи своје темељне вредности, штитимо исте вредности у целом свету и развијамо Србију. Инфантилно је мислити да су лична познанства и привидна пријатељства разлог због ког ће озбиљне земље занемарити своје интересе и дати Србији нешто што није засновано на реалности.
- Мислите ли да је улазак Србије у НАТО нужност, или нешто без чега се може и мора у тренутној „подели карата“ на глобалној сцени?
НАТО је једна од дежурних запаљивих тема којом се пажња јавности скреће са животних проблема. Актуелна власт је већ повукла низ потеза који нас воде прикључивању тој алијанси, а истовремено грађане плаши “издајницима који желе да нас НАТО окупира”.
Одлука треба да зависи од анализе како би евентуално чланство у том војном савезу утицало на Србију за 5, 10, 20 година. Зато нам треба држава са свим својим научним институтима, а не “круг најповерљивијих људи једног човека”, академици, али с правим дипломама; војни, а не страначки генерали. Не треба да будемо пасивини и журимо у застареле концепте, нити да избегавамо активну улогу у промишљању о будућим. Приклонићу се закључку који на такав, државни, а не приватни, начин буде донет. Свакако, никаква одлука неће бити могућа без општенародног референдума.
- У последњих неколико година, драстично су погоршани односи Србије с Хрватском, Албанијом и БиХ. Мислите ли да би председник, с овлашћењима која има, могао да унапреди односе у региону?
Наравно! Председник, за почетак, не сме да даје изјаве које личе на позив у нове ратове. Србија није јача ако су наши суседи слабији, није нам боље кад је њима горе. Треба нам позитивно такмичење, а не смешна трка у наоружању. Имамо сличну, заједничку или компатибилну културу, привреду, спорт. То су области, уз трговину и туризам, на којима треба градити међусобне односе, уместо непрекидног враћања на историјске и ратне теме, пребројавање гробова и мерење кривица. А према злочинима и злочинцима из прошлих ратова, свако према својима, морамо бити строжи од међународне заједнице. Па тек када почистимо своја дворишта, да питамо комшије треба ли им помоћ. И ту је веза с мојим бившим послом велика. Што су задовољнији, остваренији и заштићенији несрпски грађани Србије, који нас додатно повезују с околним земљама, то је јача Србија; мора да важи и обрнуто.
Понудио бих свим државама Западног Балкана партнерство. Уверен сам да у свакој од тих земаља политика сарадње има много искрених присталица, свесних куда нас је политика мржње одвела и поново води.
- Шта је, по Вашем мишљењу, кључни проблем у односима у региону?
Неискреност и неспособност политичких елита да искораче из сопствених интереса и игре пребацивања кривице, да решавају савремене економске и политичке проблеме. Двадесет година након Другог светског рата, Немци су били радо виђени туристи у Југославији. Рат, почињени злочини и мржња су остали у уџбеницима и на филмовима, а свакодневни живот се окренуо ка будућности. Такво савладавање прошлости још увек чекамо у региону. Оно неће доћи само од себе, морају га иницирати и упорно спроводити политичке елите. Наравно, то не могу оне које су на рату и сукобима настале, а сада на подгревању тих сукоба опстају.
- Највиши државни чиновници врло се често срећу с представницима Српске православне цркве, а изјаве црквених великодостојника показују да се они осећају веома моћним и на неки начин вишим од закона ове државе. Сматрате ли да је то у складу с људским правима грађана других вероисповести? И како бисте се Ви понашали на функцији председника, кад је та тема у питању?
Уважавам све верске организације и њихове ставове. Вера је један од извора у којима људи, према својим склоностима, поред културе, уметности, образовања, могу да нађу духовни, морални ослонац и учврсте позитиван вредносни систем. Српска православна црква је у корену наше државе и део је традиције и народних обичаја. Граница је уставно разграничење цркве и државе и јасно одређење Србије као секуларне државе. То значи да се цркве не смеју мешати у рад и одлучивање државних органа, а посебно не стављати се изнад њих. Као председник нећу кокетирати с клером, уважаваћу СПЦ и друге цркве и верске заједнице, а верска права сваког становника Србије ћу равноправно, према закону поштовати.
- У једном од последњих интерјвуа рекли сте да вас нападају они који „сматрају да су власници државе, институција, политике, спорта, медија, јавних предузећа, бизниса,…наших живота“. Да ли су у питању власници или власник – множина, или само један човек?
Проблем је оличен, изузетно оштро, у једном човеку, који је узурпирао све гране власти и понаша се као власник Србије. Влада страхом, лажју и пропагандом. Гази институције, Устав, законе, круни темеље на којима почива цивилизована држава.
Ипак, не ради се о њему, већ о аутократском систему који је деценијама само мењао главног извођача радова, а овај последњи је најбруталнији. Залажем се за промену система арбитрарне, неограничене власти и уређење у коме нико више неће моћи да злоупотреби ниједну од институција, јер ће остале реаговати.
- У случају Савамала утврдили сте пропусте у законитости и правилности органа власти и дали проруке како их отклонити. Због онога што се десило, грађани су изашли на улице, а јавност је и даље заинтересована за ту причу. Међутим, упркос тој и таквој ситуацији, овај случај није ни једном једином речју поменут у Извештају Европске комисије о напретку Србије у процесу ЕУ интеграција. Како објашњавате тај феномен?
Као што без рационалних аргумената једни оспоравају ЕУ, други је идеализују. ЕУ је сложена организација са многобројним сопственим проблемима, далеко од савршене.
ЕУ у претходном периоду није могла да бира између аутократе и демократа, јер је аутократа улагао 90% енергије и државних ресурса да уништи демократе, а они су му у томе, свесно или несвесно, помагали, те је остао као једина опција која може да врши власт. И да истовремено прети хаосом који би сам направио ако на њој није. Ако морају да бирају између аутократе који испуњава њихове главне налоге и чврсто држи власт, и имагинарних демократа, ту правог избора нема.
То неће моћи још дуго да траје, свесни су и они да су отварања поглавља и наша усаглашавања с европским законима мртва слова на папиру. Али не на ЕУ, већ на нашој демократској јавности је да се консолидује, организује, ојача и поведе Србију искрено у бољитак. Ти које чекамо и од којих зависи смо ми.
- Зашто Европа и иначе ћути на случајеве кршења људских права у Србији? Отворена су поглавља 23 и 24, а ми овде не видимо не само напредак, већ ни жељу за напретком на пољу слободе говора, независности правосуђа. Брисел, како се чини, то као да не занима. Како ћете се понашати у вези с тим, уколико будете изабрани?
Брисел своју душу спашава пишући замерке ситним словима, иза дипломатски куртоазних похвала, које наша власт немилице користи. Искуство држава које су се придружиле Европској унији протекле деценије говори нам да чак и завршетак преговора о чланству не значи да су достигнути сви стандарди темељних европских вредности. Управо је то разлог због ког у вредносном смислу треба да градимо Европу у Србији, а не само да нашу администрацију придружујемо бриселској.
- Александар Вучић је недавно најавио да ће поднети оставку ако напредњачки кандидат изгуби изборе, тј. да евенутални пораз на тим изборима истовремено значи и његов одлазак са функције. Како бисте се Ви, у случају да победите, односили према напредњачкој Влади?
Вучић је цивилизацијски принцип поделе власти прогласио “звоцањем”. “Звоцао” би му председник који није из његове странке, за Омбудсмана “нема времена”, судови и Уставни суд се више и не усуђују да му “звоцају”, а да парламент одбије владин предлог закона мислим да би уз помоћ министра Вулина, шмирком хладне воде посланике терао из сале.
Као председник, сарађивао бих са свим државним органима у складу са Уставом и законом, према мојим и њиховим овлашћењима, инсиситирајући на владавини права, а не партијским односима у држави. Али моја победа на изборима недвосмислено би означила већинску вољу грађана Србије за променама и на политичком нивоу.
- Вук Јеремић је недавно рекао да би Вас „безусловно и безрезервно“ подржао у другом кругу избора. Да ли бисте Ви подржали њега, уколико би он прошао, а Ви не?
Он је искусан политичар који говори у свом политичком интересу. Од момента од када је почео кампању заговара промену постојећег стања у земљи и ја му верујем да то заиста жели. Само, ствари о којима он сада прича, ја и други смо радили и живели последњих 10 година. Сличност између његових изјава и мојих дела је евидентна, али не чини нас истима. Да постоји кандидат с којим сам толико сагласан да и пре првог круга причам да ћу га подржати у другом, подржао бих га одмах, не бих се кандидовао. Али није спорно да обојица наступамо опозиционо.
- Мислите ли да ће се Александар Вучић кандидовати на председничким изборима?
Владајућа странка има тешке проблеме око избора кандидата и унутрашњих подела. Не занима ме ко ће бити њихов кандидат, не видим суштинску разлику међу њима. Знам шта јесам и представљам, шта год и ко год био насупрот мене, не мењам се.
- За сада имате подршку Демократске странке, Нове странке, више грађанских покрета и инцијатива. Очекујете ли подршку још неких странака и колико Вам је то уопште важно?
Јако ми је важно. Пре странака добио сам подршку хиљада грађана, међу којима су личности највише репутације и угледа. Апел грађана послушало је до сада осам странака и покрета, неки самостални посланици и одборници. Те подршке нису резултат ценкања, преговора и дељења имагинарног колача, већ принципијелности. Не могу ништа сам, свака помоћ ми је добродошла, али под условом да је искрена и без “који је мој део” калкулација. Надам се да ће тако бити и са ЂБ, ЛСВ, СДС, ЛДП, ЛС, преосталим странкама националних мањина и свим другим странкама и покретима чији чланови деле вредности државе које симболизујем – позивам их да ме подрже.
- Ненад Чанак је такође најавио кандидатуру, објаснивши притом како нисте желели да се састанете с њим. Зашто сте одбили тај састанак?
Ненад Чанак је председник озбиљне странке са мноштвом сјајних људи. Подршка Лиге социјалдемократа би ми пуно значила, али бесмислено је да ме пропитује како је он то замислио и то волшебно “процурило” у јавност. Ако на основу досадашњег рада, ставова и вредности за које се борим, не зна какав сам и како ћу радити, ни квиз му неће помоћи. И даље се надам подршци ЛСВ, али не молим нити се такмичим за њу.
- Мислите ли да је у Србији могуће одржати фер и поштене изборе, имајући у виду пре свега стање у медијима и правосуђу?
Од обнове вишестраначја у Србији ниједни избори нису протекли у равноправним условима за власт и опозицију, али се последњих година ситуација несносна. Узнемирује и само подсећање да је пре седамнаест година ликвидиран Иван Стамболић након што се пронела вест да ће бити опозициони кандидат за председника. Тада су у влади били и Томислав Николић и Александар Вучић. Надам се да ће се опозиција изборити за бар минимум коректности. И медији, упркос свим притисцима и финансијским условљавањима, могли би да поштујући професионалне стандарде допринесу регуларности избора.
- Шта је, по Вашем мишљењу, оно што ће определити ове изборе? Већа излазност, предизборна кампања, или нешто треће?
Резултат ових избора зависи од тога да ли ће бити слободни или не.
- Шта највише замерате по свој прилици одлазећем председнику Томиславу Николићу? Које су му највеће грешке и пропусти у председничком мандату?
Нећу о гафовима због којих се збијају шале с институцијом председника. Његова историјска одговорност је то што није спречио стварање ауторитарне власти, концентрацију моћи у рукама једног човека и гажење институција. Као у чувеној песми Мартина Нимелера „Прво су дошли…“. Ћутао је с најодговорнијег места у држави, гледајући само да не дођу и по њега.
- Како оцењујете политику актуелног премијера, шта је карактерише и куда та политика води?
Деструктивна самовоља није политика. Покушава да нас баш све потчини, снажно дели Србију и свађа нас међусобно. Симулира политику кроз свакодневне конференције за штампу. Уз неизбежно хвалисање и патетику затрпава нас небитним подацима, дневним сплеткама и фантастичним причама, од скривеног оружја, преко амбасадорских завера, до милиона долара за државне ударе које види само он и његови кућни таблоиди. Када се ова историјска фаза заврши, остаће поражавајућа чињеница да је толико људи јако дуго озбиљно схватало човека који сам себе никада није озбиљно схватао.
- Како оцењујете економску ситуацију у Србији?
Свако види да је веома тешка, за многе грађане неподношљива, изузев власти, која каже да тако треба и да нам је сјајно.
Привреди је потребно помоћи правном сигурношћу, престанком фаворизовања страних фирми, потписивања тајних уговора и ефикасним радом државних органа, пре свега судске власти. Постоји велики простор да се природни ресурси ефикасније користе, да се државна предузећа одговорније воде, да се буџетска средства не расипају на одржавање партократије и богаћење појединаца блиских властима, већ усмере у инвестиције и социјална давања. “Најуспешнији смо у региону, скоро и у Европи” а многи себи не могу да приуште чак ни потребну храну и лекове.
- У више сте наврата поновили да Србија неће постати земља фантомки и страха. Шта би све требало да се догоди, па да нестане страх?
Потребан је повратак правној држави, једнакости свих пред законом, независном правосуђу, професионалном тужилаштву и полицији, слободним медијима. Србија има људе способне да изнесу овај задатак. Потребна је само тачка ослонца, као код Архимеда. Моја победа значила би тај ослонац сваком службеном лицу да самостално и по закону ради свој посао. Тежићу да на крају мог мандата никаква додатна подршка било ком функционеру и службенику не буде неопходна, сем упоришта у закону и етици.
У Србији живе поносни, часни људи, убеђен сам да ће се и они успротивити владавини страхом, насиљем и манипулацијама. Неко ће страх изгонити из Србије политичким активизмом, неко песмом, неко приватним разговорима у свом окружењу, а на крају сви гласачким листићима.
- За разлику од 2000. године и времена општег предизборног ентузијазма, овогодишње изборе – баш као и неколико последњих – прати осећај безнађа, донекле и бесмислености исласка на изборе и покушаја било каквих промена. Како победити ту друштвену учмалост, умор, или разочарање?
Нисам био члан ниједне странке, али их не одбацујем. Моје име досад није било на изборном листићу, али не одбацујем часне људе чије име јесте и оне који су веровали у њих, макар и да су и направили неке грешке. Надам се да ће то бити подстицај великом броју разочараних да искористе своје изборно право.
- Какву будућност предвиђате институцији Заштитника грађана после Вашег одласка?
Тешко је бити оптимиста у погледу избора и рада будућег омбудсмана с обзиром како се извршна власт понашала према мени. Србија има људе који би тај посао радили беспрекорно, питање је само да ли ће им бити пружена прилика. Грађани треба да чувају и ту институцију. Требаће им са сваким на власти, па и са мном.
Тамара СКРОЗА, ВРЕМЕ