Реч је о плакату „Србији је потребна ваша помоћ“ (Serbia Needs Your Help) са веома занимљивом причом о томе како је настао и, на крају, доспео у просторије музеја.
– Све је кренуло од фотографије коју је наш ратни извештач Милоје Игрутиновић снимио на острву Видо, фотографије чамца са преминулим војницима које возе да их сахране у плавој гробници, да их баце у море – прича нам Владимир Чех, аутор изложбе и оснивач Института за историју оглашавања, суорганизатора изложбе уз МПУ.
Занимљиво је да је Малвина „оживела“ тог мртвог војника јер је он је на њеном плакату приказан као жив, а онда је његов лик поставила на бронзану статуу „Св. Фрање Асишког и вука“ испред болнице Мејо у Рочестеру, држави Минесота. Ту статуу у природној величини посетиоци Музеја примењене уметности могу да сагледају у целости, са свих страна, захваљујући опреми за виртуелну реалност, а сама глава светитеља изложена је и у одливку направљеном помоћу 3Д штампача.
А како је Малвина уопште сазнала за трагичну судбину Србије и зашто је остала везана за њу све до краја свог живота?
– Пуковник Милан Прибићевић је био изасланик српске владе у Сједињеним Државама и тамо је отишао 1916. да сакупља добровољце и помоћ за Србију. Упознао је Малвину јер је њена сестра, Хелен Дрејпер, била директорка Црвеног крста у Нујорку. Малвинина мајка је понудила Прибићевићу једну просторију у њиховој кући која му је служила као канцеларија. Он је сакупљао војску а том јединицом америчких добровољаца је потом на Солунском фронту командовао војвода Вук, чији се споменик налази у парку преко пута нашег музеја – каже Владимир Чех.
– Иако подсећа на средњовековну металну капу, тај модерни крсташ, то јест пуковник Прибићевић, носи вунену капу коју је амерички Црвени крст слао српским добровољцима на Солунски фронт. Оно што мало људи зна јесте да се на гробу пуковника Прибићевића на Новом гробљу, који је преминуо 1937. године, налази реплика те скулптуре најпознатије америчке вајарке прошлог века – истиче Чех.
Причало се да се између уметнице и модела десила љубав, али да Малвина није била вољна да напусти дом и каријеру да би се удала. У вези са тим једном је изјавила: „Обожавање хероја је формирало велики део мог емотивног живота“.
Малвина Хофман рођена је у Њујорку 15. јуна 1885. Студирала је сликарство и скулптуру у Њујорку од 1909. била је студент и асистент великог Огиста Родена у Паризу. После сусрета са пуковником Прибићевићем, 1919, провела је шест недеља путујући по Југославији а 1925. боравила је у Загребу где је студирала коњичку скулптуру са Иваном Мештровићем. Преминула је 1966. на Менхетну.
Српске жене, мученице, током толико многобројних ратних страхота, имале су у својим дубоким тамним очима израз за чији узрок нисмо морали ни да питамо. Патња је додавала мрачну лепоту њиховим лицима и нову мистерију за контемплацију мојим уметничким очима… Рат је оставио ожиљке на читавој преживелој генерацији и чинило се да је свако лице причало исту нему причу о јунаштву и жртви. (Malvina Hoffman, Heads and Tales, Hunger in the Balkans, 1936)
– За Малвину Хофман сам сазнао пре 15 година читајући у „Политици“ чланак у којем је један свештеник писао о плакату и урбаној легенди да је он направљен на темељу умирућег војника са острва Видо – открива Владимир Чех.
– Српска црква у Kалифорнији је некако дошла до тог плаката, направила репринт и продавала и делила га по Србији у црквама. Свештеник који је писао о томе пре три године дао је Владу Дивцу четири-пет плаката и он их је донео у Србију.
Пошто ниједан светски музеј не поседује припрему за штампу за тај плакат, иако се за њега добро зна, ја сам дошао до овог примерка изложеног у МПУ јер нам га је Владе дао. Захваљујући Влади Дивцу ми, ето, имамо комплетнију причу о Малвини, жени коју је тадашњи председник америчког Црвеног крста, потоњи председник САД Херберт Хувер, послао у Југославију да надгледа где је потребна помоћ, жени која је помагала Србији и у Првом и у Другом светском рату, која има француску Легију части и српски орден али о којој се овде врло мало зна – закључује Владимир Чех.
Осим радова Малвине Хофман, на изложби у Музеју примењене уметности представљени су и руски уметник Самсон Чернов и француски Теофил Штајнлен.
Чернов, који је „лобирао“ за Србију у Великој Британији, направио је плакат „Countryless“ (Човек без домовине), војника погнуте главе у рукама, са пушком остављеном по страни док колона његових сабораца одлази.
Он је аутор и најпознатије фотографије војника из Првог светског рата, „Око соколово“, портрета Драгутина Матића, насталог најверованије током Церске битке.
Матићев лик се данас налази и на комеморативном новчићу Народне банке Србије поводом сто година од Првог светског рата, на споменику на тргу испред општине у Гаџин Хану, зиду Дома Војске Србије, на ордену), а изложени су и Черновљеви портрети регента Александра, Николе Пашића, војводе Путника…
Теофил Штајнлен је аутор плаката „Два војника“ (1916), где је своје уље на платну, које представља двојицу француских војника (оригинал се налази у Лувру), трансформисао у овај плакат на којем се о раме француског сада наслања савезнички, српски војник, лица испијеног глађу. Иза два главна војника протеже се колона избеглица.
На изложби се налази и Штајнленова литографија из серије о злочинима над српским женама (рађена према фотографијама Милоја Игрутиновића) која је касније послужила Овиду Јенкесу за лик на медаљи са текстом „Француско, Француско, не напуштај ме“.
Српска влада била је мајстор „кризног ПР-а“ у Првом светском рату
Изложба „Србија, рат и плакат 1914-1918“, која је отворена до 2. јуна, показује како је српска влада спровела фантастични „кризни ПР“ у току Првог светског рата, не би ли скренула пажњу највећих сила на голготу кроз коју је пролазила.
– У три земље су вођење три различите кампање јер смо у једној (Француској) били пријатељи, у другој (Велика Британија) смо имали негативан имиџ пошто су нас сматрали краљеубицама, а у трећој (САД) за нас нико није знао. У све три земље су постигнути одлични резултати и стизала је огромна помоћ. Фантастично је како је за две године у Енглеској промењен став о нама а Американци су сазнали за Србију, пре свега, захављујући Михајлу Пупину, а онда и Малвини Хофман – каже аутор изложбе Владимир Чех.
Миона КОВАЧЕВВИЋ, БЛИЦ