Како заиста изгледа један дан камионџије, колика је зарада и шта је најтеже у том послу?
Шта прво помислите кад неко каже – он је камионџија? Да ли замислите сасвим финог мушкарца, породичног човека који камион вози зато што једноставно воли, а и зато што жели добру зараду за породицу, иако је од ње често одвојен?
Камионџије као мало кога прате бројне предрасуде, од тога да су необразовани, некултурни, до тога да су бахати у саобраћају, да не брину о личној хигијени,…
Међутим, да ли је заиста тако?
Славко Јанковић, који у Немачкој ради и живи са породицом, већ годинама вози камион и за Нова.рс прича како тај посао заиста изгледа и шта је ту лепо, а шта баш тешко пада.
„Ако питате колеге зашто возе камион, већина ће вам рећи да је то због остваривања дечачких снова. Наравно, ту су и економски разлози, али о парама ћемо касније. Оно право настаје тек када затворите врата кабине.“
Како каже, када се синхронизујете са том машином од 40 тона, дужине 16,5 или чак 18,5 метара, и уђете у транспортни систем који живи 24 сата, седам дана у недељи, поглед на свет вам се промени за 180 степени.
„Тек са овог седишта почињете да схватате како друштво заправо функционише, како ради економија и колико је транспорт заправо саставни део живота свих нас. Док се обичан свет буди и креће на посао, ми већ знамо где су гужве у великим индустријским градовима Европе и када је полиција најактивнија. Све то утиче на нас и на то како организујемо свој радни дан, па и целу недељу.“
Прича како њихов живот не диктира сат на руци, већ тахограф и закон.
„Сваки наш дан је математика: имамо дане од 13 сати рада, два дана законски продужена на 15 сати, активну вожњу од девет сати, као и два дана резервисана за 10 сати активне вожње. Све то је подељено на максимално 4,5 сата вожње у комаду, након чега следи минимално 45 минута одмора. То су комбинације које су нам тог дана потребне како бисмо задовољили и закон и радни задатак.“
И зато је у његовом послу најважнија организација.
„Све информације које, поред напредне технологије која је неизоставна данас, можете добити – добијате од својих колега. И не, није срамота питати, колико год година искуства имали. Макар вам се учинило да је у питању нека проста ствар, то питање вас често спасава баналних проблема, па све до озбиљних компликација.“
Славко каже и да борба и изазови који су пред њим сваки дан доносе и комичне ситуације, познанства и пријатељства за наредних милион килиометара.
„То је нераскидива веза јер делите исту кору хлеба, а знате колико горка уме да буде. Мог друга Чабе, ево ни дан-данас, од када сам га упознао 2012, не могу се отарарасити. А богами, ни он мене. У три државе, у три фирме смо радили заједно и за ових 16 година познанства договодовштине са њим су приче за себе.“
Истиче да је за све њих организација кључна јер се тако све лакше подноси.
Цела седмица, код неких колега и месец дана живота, спакована је у та четири и по квадрата. А недеља је за Славка резервисана за спремање хране за пет дана у камиону.
„Три порције куваног јела спакованог у пластику и пар ситница за доручак и вечеру. Фрижидер, апарат за кафу, наравно џезва за домаћу кафу, тигањ и шерпа, то је оно што под обавезно морате имати у кабини. Будим се сат времена раније. Спремање кафе и доручка, умивање и прање зуба, све се то одиграва око камиона ако нисте паркирани на паркинзима који поседују тоалете. Лети избегавам велике паркинге због врућине и немарних колега.“
А онда у свему томе дођу мисли о кући.
„Дође тренутак када вам зафали породица која је километрима далеко од вас. Тада се питања сама јављају, да ли су добро, да ли су лепо спавали, да ли им нешто фали, могу ли без вас, да ли ви њима недостајете… То је најтежи део ове слагалице.“
Запита се зато како ли су функционисале породице пре 20 и више година, када нисмо имали паметне телефоне и видео-позиве.
„Ово емотивно човека разара. Обрише се која суза и крене се даље са мишљу – само још ову годину и прекидамо. Али дубоко у себи знамо да се заваравамо јер се још неке стари нису поклопиле да бисмо могли олако да окачимо кључеве о клин. Осим тога, када једном уђете у кабину и осетите ту врсту слободе, јер ви сте ипак кормилар тог брода, и када се навикнете на свој мир и самоћу, веома је тешко одрећи се те исте слободе.“
Врло важна ставка у свему је, како каже, безбедност. То му је увек на првом месту.
„Ми возачи међусобно стално размењујемо информације о томе који су паркинзи најбезбеднији, који нису, као и каква је ситуација у државама кроз које пролазимо. Наравно, од крађе се никада не можете стопостотно спасити. Ипак, сва роба коју возимо је осигурана, тако да се ја лично око тога не потресам превише, осим, наравно, ако нисам директно угрожен. Многе колеге су, нажалост, искусиле прскање гаса у кабину и класичне пљачке док спавају. То је сурова страна и саставни део овог посла.“
На крају, долазимо и до оног економског дела, који је већини вероватно и најзанимљивији.
„Све је ствар тога где и код кога радите, какав договор имате са послодавцем, који је вид транспорта у питању, али наравно зависи и од вашег личног искуства, знања језика и слично. Оквирна годишња зарада у овом послу варира од 40.000 до 48.000 евра. Паре јесу добре за наше услове, али сада, када сте видели шта све стране у та четири зида и колико одрицања овај посао носи, сами процените да ли је сваки тај евро лако зарађен.“
Нова.рс
- KOLAPS U FK PARTIZAN! U PETAK SVI ODLAZE!?
- Poznati pevač poginuo u saobraćajnoj nesreći u Srbiji!
- Трагедија на Ади Циганлији
- (ВИДЕО) БЕЧЕЈ ОВОГ ВИКЕНДА У ЗНАКУ АДРЕНАЛИНА: Аутокрос враћа буку мотора на Арену Тиса
- ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ ЕСТРАДНИХ МЕНАЏЕРА – Улаз у мој ноћни клуб су чували боксери, а унутра су били Аркан, Лепа Брена, Љуба Земунац, Ћента…