Прича о америчкој надмоћи на Блиском истоку, која се годинама понавља као мантра, ових дана добија озбиљне пукотине.
Све је почело једном реченицом која је одјекнула много јаче него што су многи очекивали: Иран није само издржао притисак, већ је, како тврди Скот Ритер, у суштини победио. Не делимично, не тактички, већ – како он каже – по свим кључним питањима.
Ритер, ветеран америчког маринског корпуса и бивши обавештајни официр, није бирао речи док је говорио у подкасту Јудгинг Фреедом. У његовој верзији догађаја нема простора за ублажавање: Иран је надиграо Сједињене Државе на сваком кораку.
Кључна теза се провлачи од самог почетка – Иран је контролисао ситуацију, док је Вашингтон реаговао, често касно и без јасног плана.
Посебно се задржао на ономе што назива пропагандним клишеима. Годинама се понављало да америчке специјалне снаге могу да реше сваки проблем, па и да неутралишу ирански нуклеарни програм.
То се, према његовим речима, није догодило. Исто важи и за сценарио заузимања стратешких тачака у Персијском заливу – ни ту није било успеха.
Разлог је, како каже, једноставан, готово непријатно једноставан: Иран располаже ракетним системима који мењају правила игре, приморавајући америчке бродове да се држе подаље од обале.
У тој слици ствари додатно се компликују када се помене унутрашња динамика у Вашингтону. Ритер тврди да је Доналд Трамп у једном тренутку схватио да кључни војни ресурси не функционишу како је планирано – пројектили су прескупи, а залихе недовољне.
У исто време, Иран је, према тој анализи, показивао континуитет и одлучност, без колебања, док је америчка страна свакодневно мењала планове и тражила алтернативна решења.
Централни моменат целе приче, можда и најспорнији, јесте тврдња да је Иран фактички контролисао Ормуски мореуз. Ако се то узме као тачно у пуном обиму како Ритер сугерише, последице су огромне.
Тај пролаз није само регионална тачка, већ глобални енергетски вентил. Затварање или чак делимична контрола над њим има ефекат на цео свет. Ритер инсистира да су Иранци ту заузели чврсту позицију, док је америчка страна остала без конкретног одговора.
У једном тренутку, каже он, ситуација је почела да клизи ка нечему много опаснијем. Иран је био спреман да иде до краја, али би то, према његовим речима, значило катастрофу за све укључене.
Ту се, занимљиво, појављују актери који се често гурају у други план – Кина, Пакистан и Русија. Према Ритеру, управо су те земље одиграле кључну улогу у смиривању ситуације.
Кина је, како тврди, јасно ставила до знања да не прихвата даљу ескалацију. Пакистан је подржао тај став, а Русија је деловала на дипломатском фронту, спречавајући доношење одлуке у Савету безбедности која би отворила врата употреби силе.
Помиње се и поглавље 7 Повеље Уједињених нација – механизам који практично значи зелено светло за војну акцију. Да није било тог потеза, тврди Ритер, регион би могао да склизне у сценарио великих размера.
У тој конфигурацији снага долази до занимљивог обрта. Док се годинама веровало да Запад диктира правила игре у Персијском заливу, сада се појављује слика у којој Москва, Пекинг и Исламабад постају кључни стабилизатори. Не само посматрачи, већ активни учесници који утичу на исход.
Ритеров закључак оставља мало простора за дилему. Иран је, по његовом тумачењу, изашао из целе ситуације не само нетакнут, већ ојачан. Америчка војна и политичка структура, са друге стране, показала је слабости које се раније нису јавно признавале – од технолошких ограничења до недостатка јасне стратегије.
Ипак, остаје отворено питање колико је ова слика потпуна и где су границе таквог тумачења.
Јер ако је заиста дошло до промене равнотеже снага у Персијском заливу, како Ритер тврди, онда то није само епизода једног сукоба, већ почетак нечег већег. А такве промене, историја показује, ретко пролазе без нових, још сложенијих последица.
Webtribune.rs