„Након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања.“ Да ли је то план, агенда, претња или нада аутора, није баш најјасније, али заслужује нашу пажњу.
Разлика између историчара-научника, историчара-манипуланта и историчара-занесењака-идејом, није у познавању, веће или мање количине историјских података, није чак ни у доступности различитих информација, већ је у њиховом тумачењу, односно интерпретацији. Мноштво грађе историчар-научник ће „хладне главе“ анализирати, и из њега ће, без икаквих априори ставова, покушати да извуче суштину, једну опште прихватљиву научну истину. Историчар-манипулант ће, вођен предумишљајем да одбрани задате ставове, намерно истаћи одређене чињенице, а друге игнорисати, издвојити само оне податке који њему одговарају, а пренебрегавати остале и тако свесно довести читаоца у заблуду. Методологија и крајњи резултат истраживачког рада историчара-занесењака-идејом су слични оном код манипуланта, али он то чини, скоро несвесно, емотивно улазећи у проучавање историјске грађе и допуштањем да срце, а не разум прави селекцију важног од неважног.
Утисци приликом читања текста господина Миливоја Бешлина „Србија и Војводина у 20. веку – шта се у ствари слави?“ објављених на порталу аутономија.инфо су да он, иако изузетан познавалац историографске грађе и велике количине података, поставља у фокус читаоца само пажљиво селектоване чињенице, издвојене из суштине, извучене из свог историјског контекста, и тако ствара једну искривљену слику историјске утемељености аутономије Војводине као грађанске (чак економске), а не као националне идеје.
Поменута 1848. година није почетак, она је наставак! Наставак снова, тежњи и борби које српски народ на овим просторима води и вековима пре. Ако желимо да као историчари-научници разумемо контекст те борбе (која није новокомпоновани националистички производ), не смемо заборавити чињеницу да је доминантни део Срба дошао у Панонију као народ свестан своје државотворности и свог царског наслеђа, и да се у тим просторима вековима осећао као привремено лишен својих, старих, реалних државних атрибута. Краткотрајне историјске епизоде, као нпр. масовно и одушевљено учествовање у борбама које је водио Јанош Хуњади, па формално обнављање царства под Јованом Ненадом, или устанак у Банату 1594. године (најмасовнији устанак Срба до тада и један од три највећа у историји, у којем су Срби носећи заставе са ликом Св. Саве ослободили значајну територију), говоре нам о насилно сузбијеним тежњама народа да обнови своју националну, разорену државу. Векови те борбе су тек кулминирали догађајима 1848. и 1918. године.
Прескачући и Стратимировиће, и храбре шајкаше, и Војну Границу, Бешлин се фокусира на првом помињању самог појма Војводина, на Мајској скупштини у Карловцима 1848. године. Он каже: „побуњени Срби“, не наводећи, како би то прави историчар-научник навео, суштину – због чега су побуњени, шта је претходило побуни, да им нису можда била ускраћена многа права, па су они у буни потражили начин да се изборе, не за Војводину какву Бешлин сања, нити за неку шовинистичку Велику Србију, већ за своја угрожена национална права! Не диже се буна у моћном царству тек тако, и не гине се без разлога. Права су била угрожена! Од заиста богате историјске грађе о Мајској скупштини, за Бешлина је најважнија само једна реч: „Војводина“. Из целог тог контекста он изводи један, потпуно паушалан и субјективан закључак: „Ипак, од Мајске скупштине 1848. претрајавала је свест о историјском имену Војводине, потреби њене самобитности, територијалној омеђености и специфичним идентитетским карактеристикама – што ће бити основ за стремљења њеног либералног грађанства у југословенској фази одбране права на самоуправу, више не као српску, већ наднационалну аутономију Војводине“. Значи у једној јединој реченици скочили смо од крваве буне и правог малог рата Срба за одбрану својих угрожених права до либералног грађанства и југословенског самоуправљања! Нечувено! Шта би на ову изјаву рекао један прави учесник и уједно сведок тих борби, рецимо један стварни човек рођен у, замислите „Српској“ Црњи, који је као шеснаестогодишњак, из велике љубави према српству, а не према „либералном војвођанском грађанству“, био чак добровољац у тим крвавим борбама 1848. године? Да ли ико може да замисли макар израз лица оних који су буквално крварили за свој народ, када би чули какве то закључке о њиховој борби извлачи Бешлин. Шта би нам наш Ђура рекао осим: „Отаџбина је ово Србина!“ Онима којима се то не свиђа, можда је боље да и не потежу причу о 1848. години.
Видимо да оно што Бешлин користи као темељ и почетак свести о „самобитности“ Војводине, у ствари представља само једну карику у ланцу дуготрајних борби српског народа, а да његов закључак представља прави пример историјског фалсификата и манипулације! На половичним премисама, прећутаним важним чињеницама, Бешлин извлачи логички исправне, али суштински нетачне закључке, демантоване још у уџбеницима основне школе.
Даље, имамо крајње чудну конструкцију: „У време распада Аустроугарске…“, а ни речи о Великом рату који је до тога довео. Опет аутистично игнорисање историјског контекста. Присаједињењу и победи тих „радикалских централистичких снага“ претходи цео Први Светски рат! Претходе присилне мобилизације, интернације, ислеђивања, стрељања,… претходе године смрти за војвођанске Србе. Исто тако претходи и, у целом свету прихваћена и прослављена ратна победа српске војске. Не знам како би овај део историје могао да се прескочи, а да се истакну само „поједини интелектуалци, пре свих Васа Стајић, Тихомир Остојић и Петар Коњовић“?
Да ли аутор зна да насиље рађа насиље? Да ли терор изазива тенденције радикалном деловању? Да ли су Срби из Војводине присилно слати на фронтове, од Италије до Галиције, као топовско месо? Да ли је масакрирани народ у Мачви, у ствари, исти народ као и онај на северној обали Саве? Да ли је Аустро-угарска била тамница словенских народа, које је заиста требало ослободити? И коначно, да ли је 1918. била година ослобођења, у контексту коначног остваривања вековима угрожених права Словена у Монархији? Без одговора на ова питања не може се објективно сагледати како су заиста изгледали сви ти догађаји који су увели Војводину у нову државу. Српска војска је те године донела слободу свим Словенима између Грчке и Италије, о томе, ако ништа друго сведочи начин на који ју је дочекао народ у Скопљу, Сплиту, Мостару, Загребу, па и у Новом Саду!
Неоспорне грешке у вођењу економске политике Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, двадесетих и тридесетих година, Бешлин опет извлачи из контекста ситуације у целој држави и представља као да је само Војводина била угрожена. Исте аргументе, али само у односу на Хрватску износили су и многи хрватски и чак проусташки политичари; слично су говорили и македонски сепаратисти, али нико није обраћао пажњу да се и у самој Србији, па и у Београду исто тако испољавало незадовољство и критика на рачун лошег стања у земљи. Посматрати ситуацију у Војводини изван ситуације у целој држави, или посматрати стање у Југославији изван дешавања на светском нивоу (подсећамо на Велику Кризу у САД 1929. године која се прелила и на Европу) је опет недостојно правог историчара и више указује на рад једног занесењака идејом, да не кажем манипуланта.
У једном моменту и сам аутор једном реченицом повезује ратне победе са извесним правима која следствено припадају победницима: “Успесима војвођанских партизанских јединица на фронту… обезбеђивала се основа за аутономно решење статуса Војводине“. Није јасно да ли овај принцип важи само за партизане или и за српску војску из Првог светског рата. Како год, за почетак закључивања је узета нетачна чињеница – успех војвођанских партизана на фронту. У породици једног од писаца ових редова се чувају две споменице као сведочанство, животима плаћеног, антифашистичког наслеђа, али и као доказ да смо имали прилику да „из прве руке“ сазнамо како су реално изгледале те борбе у војвођанској равници. На жалост, сасвим добро знамо да успеха на фронту није било све док се окупаторске трупе нису повукле због потпуно других разлога. Тако да ни то не може да се прихвати као основа аутономашког погледа на војвођанско питање.
Економска развијеност узима се као кључни аргумент у прилог тези да се нема шта славити о стогодишњици присаједињења. Можда би ово било и тачно ако би човека свели само на потрошача, народ на економску заједницу, а живот на размену добара, али то су већ теме за другачије расправе. Занимљиво је да су економски „успешне“ нације, као нпр. немачка и енглеска, кроз историју радиле на обједињавању различитих територија, укрупњавању свог животног простора и да нису ни помишљали да неку од својих покрајина назову „наднационалном“. Чак је и историјски успон Немачке почео са Бизмарком који је потпуно ујединио културно и економски различите „самобитне“ државице, а модерна немачка доминација Европом кренула рушењем Берлинског зида и уједињењем две неупоредиво другачије Немачке. Да ли ми мали народи треба да идемо неким другим путем? Хоће ли нам то донети нешто добро? Или право да се уједињују имају сви осим српског народа? Пребројмо само државе у којима живе Германи и оне у којима живе Словени, закључно са државицама бивше Југославије. Шта смо закључили – да су богатији, успешнији и јачи они који се деле и цепају, или они који се уједињују?
И кључна реченица: „Након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања.“ Да ли је то план, агенда, претња или нада аутора, није баш најјасније, али заслужује нашу пажњу. Шта се то подразумева под „решавањем“ косовског питања? Тренутно стање у којем криминални картели изникли из ратних сукоба владају етнички чистом територијом? Прилагођавање тумачења међународног права тако да одговара тренутно војно јачој страни? „Држава“ из које чак и криминалци беже на запад, а млади и образовани ни не помишљају да остану? Да ли такво „решење“ желимо и за Војводину? Да ли отварање „војвођанског питања“ може проћи мирно, без сукоба, или аутор мисли да се неке жртве морају поднети због те прокламоване „самобитности“? Да ли ће после, евентуалног „решавања“ тог питања Војводина изаћи економски снажнија или можда разрушена и руинирана? Ово су опасне ствари!
Аутор каже да „борба за Војводину тек предстоји“? Знамо ли каква борба? Којим средствима? Који је циљ те борбе? Аутономија, стандард, грађанска права, самосталност? Баш би било занимљиво да Бешлин објективно упореди права свих грађана Војводине данас, без обзира на нацију, са оним пре Присаједињења. Колико је људски живот вредео тада, а колико данас? Има ли данас насилног уписивања страних имена у матичне књиге или привођења због заставе или песме, као што је то био случај раније? Како би аутор писао да га је неко присилно послао у Алпе да ратује, као нпр. Милоша Црњанског?
Што се нас тиче, борба за бољу Војводину може бити само део борбе за бољу Србију, за бољу Европу и за бољи свет, све друго је, у најмању руку, противуставно и кажњиво законом!
ГрО Двери Нови Сад