Ако се у Црној Гори 13. јула обележава двоструки празник – дан завршетка Берлинског конгреса 1878. године, када су представници великих сила ставили потписе на одлуку о признавању независности балканским кнежевинама Србији, Црној Гори и Румунији, и дан дизања устанка 1941. године када су (будући) партизани и четници заједно кренули у окршај против фашизма – онда кафански хумор налаже да се тог дана обавезно наручи дупла (истоимена) лоза.
У Румунији се наздравља 10. маја, тада се обележава Дан независности или Дан краља, у знак сећања на 1877. годину када је независност проглашена, у време ратова који ће довести до Берлинског конгреса, као и на крунисање краља Kарола И 1881. године.
Једино се у Србији не овлаже грла у знак сећања на дан када је модерна српска држава први пут у новије доба стекла међународно признање.
Више је разлога због којих се независност не обележава као у другим државама (све државе у региону славе неки дан независности, укључујући и Републику Српску). Један од разлога је свакако то што се у српској историји Берлински конгрес није увек доживљавао као апсолутно, или у довољној мери позитиван историјски догађај, иако је Србији понудио много боља решења од претходног Санстефанског мира под патронатом Русије.
Пре свега због тадашње судбине Босне и Херцеговине, која је као протекторат пала у руке Аустроугарској и тиме осујетила идеју за уједињењем тамошњих Срба са матицом и обесмислила напоре тамошњих устаника у доба српско-турских ратова који су непосредно претходили. Други разлог, који се надовезује, јесте то што се Берлински конгрес доживљавао као тековина обреновићевске владавине, што је на крају 19. и почетком 20. века само по себи представљало нешто негативно, имајући у виду оспоравања проаустријске политике која је вођена, која је била једна од последица Kонгреса и која је, на крају, и створила незадовољство што ће довести до смене династија.
Апсурд је што неки други државни симболи баштине управо тај период обнове независности и обнове Kраљевине Србије – грб и химна. Савременије разлоге због којих Србија не слави своје стицање независности треба тражити у турбулентној историји 20. века. Независност коју сада Србија ужива није независност за коју се борила. Ова независност, обновљена 2006, није освојена – она је Србију затекла. Уосталом, зар није ту независност Србија уложила као залог у пројекат заједничке државе који ће се свим „улагачима“, а највише и највећем акционару – Србији, највише и обити о главу? Kада смо је тако лако поклонили, можда заиста и не треба да се слави.
Тек, Србија је на данашњи дан пре 140 година постала и формално независна од Отоманског царства. Живели!
недељник