Никола Тесла први је забележио звукове које је чуо из свемира 1899., верујући како су они сигнали интелигентног живота:
„Никада нећу заборавити прве осећаје које сам доживео када ми је синуло да сам проматрао нешто потенцијално несагледиве важности за човечанство. Имао сам осећај као да присуствујем рођењу новог знања или открића велике истине. Још и данас се врло јасно сећам тог догађаја и апарата, као да је и сада испред мене. Моја прва проматрања позитивно су ме престрашила јер су у себи имала нешто мистериозно, да не кажем натприродно. Био сам сам у лабораторију и била је ноћ, но тада ми на памет није пала идеја да су те сметње можда интелигентно контролисани сигнали. Промене које сам приметио биле су периодичне, с толико јасним карактеристикама броја и реда да их нисам могао повезати ни са чим што ми је било познато. Биле су ми познате, наравно, такве електричне сметње с обзиром да је њихов извор било сунце, поларна светлост или пак земљине конвекционе струје, али оне, сигуран сам, нису биле узрок ономе што сам ја чуо. Иако нисам могао дешифровати њихово значење, било ми је немогуће да о њима размишљам као о нечему случајном. У мени константно расте осећај да сам био први човек који је чуо поздрав једне планете другој.“
Астрономи су 1968. потврдили да је заиста чуо радио сигнале, али да је реч о пулсарима дубоко у свемиру. Неколико дневних новина, укључујући и „Сан Франциско Егзаминер“, је писало о том необичном феномену, износећи и мишљења некадашњег официра морнарице и пилота Доналда Едварда Кејхоа, славног истраживача НЛО. Он је у младости писао о америчкој тури Чарлса Линдберга као и авијацијску фикцију, а на почетку Другог светског рата вратио се у војну службу како би обучавао пилоте.
Његова теорија је да су ванземаљци заиста посетили Земљу, а у својим је књигама изнео тврдњу како су америчке војне снаге детектовале два сателита у Земљиној орбити 1954. У то време ниједна светска сила није имала технологију за лансирање објеката у орбиту па је Кејхо закључио да се ради о сателитима ванзенмаљског порекла, који потичу с планете смештене у соларни систем звезде Епсилон Ботис.
Легенда о Црном витезу
Иако су скептици тврдили да је Кејхо таквим тезама само покушавао да промовише своје књиге, он је успео да заокупи пажњу јавности, а то је уједно био и почетак легенде о мистериозном Црном витезу. Чак је и угледни магазин „Тајм“ 1960., у току Хладног рата, писао како је америчка морнарица свесна постојања сателита необичне путање, са апогејом (највећим успоном) од 1728 километара и перигејом од само 216 километара.
Испрва се веровало да је реч о совјетском сателиту, али се касније чак нагађало како је сателит можда и амерички. Извештаји о Црном витезу донели су мноштво непотврђених прича, а према Насином астронауту Џерију Росу, објекат је једноставно резултат грешке. Најновији догађај који су повезује с ‘Црним витезом’ догодио се 1998. године. У децембру је спејс-шатл „Дискавери“ отишао на Интернационалну Свемирску станицу због мисије у којој је требало „уловити“ руски ФГБ модул у ниској орбити и причврстити га на амерички Ноде 1, и направити „свемирске шетње“ како би инсталирали потребну опрему.
Пуковник Рос и др Њуман су покушавали да поставе термо ћебе на раменске игле, спојене на свемирску станицу, како би се смањио губитак топлине и уштедела енергија. Али, током прекривања, покривач им је одлетео. Наиме, на Насинојј фотографији, насталој током СТС-88 мисије, види се црни објекат који је, наравно, одмах почео да се повезује с легендарним ‘Црним витезом’, али стручњаци су објаснили да се највероватније ради о термалном покривачу који су за време мисије изгубили Џери Л. Рос и Џајмс Х. Њуман.
У интервјуу из 2014., пуковник Рос је рекао: „Ако видимо нешто тамо горе бићемо први који ће о томе говорити и постављати питања, као и рећи људима да смо видели нешто што не разумемо. Теорије завере су забавне за оне које раде на њима, али су и губитак драгоцене моћи мозга.“
Б92