Стари град Сребреник се налази на североисточним обронцима Мајевице, у селу Горњи Сребреник, око 5 километара удаљеном од градића Сребреника. Град је саграђен на високој, стрмој и скоро неприступачној стени изнад долине ријеке Тиње. Испод најприступачнијег дела града направљен је дубок прокоп, тако да се на локалитет може доћи само преко моста. удаљен је 5 километара од пута Тузла-Жупања, или Тузла-Лончари-Брчко.
Сребреник је тврђава у Босни и Херцеговини која се налази изнад истоименог насеља, северно од Тузле, на простору некадашње жупе Усора која је током средњег века била поприште сталних сукоба Босне и Угарске, а од 15. века и Османског царства.
Смештена је на усамљеној каменој стијени и једини начин уласка у њу је дрвени мост који преко провалије повезује саму стијену са остатком узвисине, што је чини неосвојивом на јуриш. Први пут се спомиње 15. фебруара 1333. године у уговору који су под Сребреником ~ тзв. Сребреничка повеља ~ склопили бан Стефан II Котроманић с једне и представници Дубровачке републике с друге стране о потврђивању уступању Стона, Пељешца, Превлаке и још неких посједа Републици у замену за годишњи данак од 500 перперa.
Краљ Стефан Душан је те или претходне 1332. године издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка” исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија.
Стари град Сребреник је био у близини источне границе средњовековне жупе Усоре, чија се историја у оквиру средњовековне државе Котроманића може пратити од 13. до 15. вијека. Лежао је на војном путу који је водио долином ријеке Босне. Био је значајан у војном, тј. стратешком погледу, али уз немогућност развоја већих цивилних насеља.
Најстарији спомен овог града датира из 1333. године. Тада је дошло до спора између бана Стефана II Котроманића и краља Стефана Душана о поседу Стона. Дубровчани су осетили погодан тренутак да Стон и још неке територије на Приморју до Превлаке узму под своју власт. Дипломатским путем су измирили споменуте владаре, а Стон је био цијена за овај дипломатски успјех.
Сребреник је први пут пао под мађарску власт 1393. године, за време похода краља Сигисмунда. Од тада су учестали мађарски војни походи на Босну. Мађари су још у три наврата заузимали Сребреник, 1405, 1408. и 1410. године.
Мађарски краљ Сигисмунд је 1408. године номинално поклонио град Сребреник деспоту Стефану Лазаревићу. Мађарска посада се задржала у граду, где је према историјским документима забележена још 1430. године. Тада су дубровачки мајстори на позив кнеза Матеја, “вјерног поданика мађарског краља Сигисмунда Луксембуршког” , изводили одређене грађевинске радове на граду Сребренику. Изгледа да је 1433. године краљ Стефан Томаш успео вратити Сребреник под своју власт. Област Усора и град Сребреник 1452. године припали су деспоту Ђурђу Бранковићу, који га је исте године вратио мађарском губернатору Јанку Сибињанину.
У том периоду Сребреник је много значио Мађарима, Србима и Османлијама, те су се око њега водиле учестале борбе.
У лето 1426. године Осмалије су извеле два продора у жупу Усору и дошле под Сребреник.
Коначно је освојен током продора Османлија у Босну 1462. године када Дубровчани писмом од 13. октобра те године јављају да је заузета циела жупа Усора. Заузимањем већег дела територија Котроманића 1463. године, порасла је стратешка важност Сребреника. Сада су исти погранични градови постали важне стратешке тачке између две интересне зоне ~ Угарске и Османског царства. Османлије су остављале малобројне посаде у градовима и на крају су се ради лоше снабдевености војске морали повући са ове територије.
У јесен 1464. године, војска мађарског краља Матије Корвина, под командом Ивана Запоље, ударила је на територију Усоре у намери да протера малобројне османске посаде остављене у освојеним утврђењима и да створи одбрамбену линију од Београда до Јајца. Главни циљ му је било освајање Зворника, који се у тој војни није остварио. При томе је прво заузео Сребреник и још нека утврђења. Северни крајеви државе Котроманића – Доњи Крајеви и Усора – потпали су под угарску власт. Од тих територија основане су Јајачка и Сребреничка бановина. Ова потоња обухватала је Усору, Соли, и Спречу са подручним градовима, а средиште јој је било у граду Сребренику. Међутим, цело време су се водиле борбе између Мађара и Османлија на тим територијама. Прво примирје између њих је склопљено за период од 1503. до 1510. године, а друго за период од 1520. до 1523. године. У првом примирју 1503-1510. године, Угарској је, међу осталим важнијим градовима, остао Сребреник са својом бановином. По доласку на власт султана Селима I, 1512. године, појачана је активност османске војске. Није тачно познато када је Сребреник освојен. Према Ханџићу сигурно је само да су Османлије ову област дефинитивно освојиле између 1510. и 1519. године, тј. у периоду између два примирја. По паду Сребреника, територијa Сребреничке бановине је подељенa на неколико нахија koje su одговарале територијима касносредњовековних жупа и припојили их Зворничком санџаку и кадилуку.