Праве реформе јесу биле започете, али се одмах устукнуло. Они који су себе сматрали државом стално су од реформи бежали плашећи се да с њима не укину и своје привилегије и повлашћени статус
Сиромаштво прети једној четвртини пунолетних грађана Србије, обавестио нас је прошле недеље Еуростат, статистичка агенција Европске уније. Већ сама по себи, ова вест је страшна, а још је страшнија кад се допуни подацима да ова претња већ пар година расте. То значи да нам се простор за иоле нормалну будућност сужава. И само да схватимо колико би требало да се забринемо, у Ирској, с којом смо се претпрошли пут поредили, проценат становништва угроженог сиромаштвом је за десет мањи.
У тој Ирској, хајде да останемо код њеног примера, у XИX веку умирало се од глади кад год би подбацио род кромпира, а Србија такве глади не памти. Страни путописци бележили су у време кад је Србија грабила своју независност, у истом том XИX столећу, богатство села, његову организованост и, замислите, чињеницу да српски сељак на трпези сваког дана има месо, за разлику од оних у тадашњим немачким земљама, на пример.
Kако нам се ситуација изокренула, шта се то толико променило да нас вуче ка сиромаштву какво до сада нисмо познавали? Одговор је једноставан и више пута на овој страни објашњен. Промена система, промена кључних односа на којима је почивала привреда и на њој друштво.
За разлику од највећег дела Европе у освит модерног времена, сељаци у Србији имали су своју земљу, били су њени власници. И газдовали су њоме, можда на анахрон начин, окупљени у породичне задруге, али су сопствену имовину, коју им нико није дирао, капитализовали. Обезбеђивали су за сопствене потребе, а вишкове излагали тржишту преко трговаца свињама и шљивама. Ни трговце нико није дирао, и они су обртали имовину, капитализовали је.
Тако обликована економска структура ова два слоја довела их је у сукоб с владајућом Царевином, заробљеном у источњачкој варијанти феудалних привилегија. Једни су грабили напред, други су тонули све дубље у неефикасност, корупцију и распад система. Овакву ситуацију описао је и научно објаснио чувени економиста Даглас С. Норт доказавши да ће динамичнија структура убрзати пад оне мање ефикасне једном кад се сусретну. То се и догодило, а ми читав тај процес познајемо под називом Првог и Другог устанка и пратеће еманципације. А можете слободно исти принцип успешно применити и на Први и Други балкански рат, као и на Први светски рат.
Економски токови настали спонтано на капитализацији имовине настављали су да вуку цело друштво напред. Погледајте само мало, опет, средњошколску лектиру, обратите пажњу на карактере ликова у приповеткама Милована Глишића, или романима Јанка Веселиновића, или Драгутина Илића – сусрешћете се са отреситим људима, неким добрим, неким лошим, али без разлике самосвесним, предузетним, људима који се, на својој имовини, и због ње, боре да овладају својом судбином. А ако нису били такви, ту је увек био неки Радоје Домановић да им се наруга – они без кичме, без сопственог става, без иницијативе служили су за поругу. Због друштва које су тада створили, због отворених могућности економске еманципације свакоме, Србија је постајала узор ослободилачким покретима Балкана. Била је либерална држава, стварала је и привлачила оно што је добро.
Скривено знање
Моја генерација није о томе учила у школи, морали смо, ко је желео и ко је био довољно радознао, права знања о том времену да стичемо изокола. Могли сте, тако, да завршите читав Факултет политичких наука а да никада не чујете за професора Норта. Или да прођете на испитима свих политичких економија а да вас нико не упути у учење Хернанда де Сота, генијалног Венецуеланца који је научно објаснио како се то од имовине ствара капитал. Те исте институције, које су пропустиле да образују целовито моју генерацију, исто то раде и сада. Истина о либерализму јавља се тек као појединачни покушај неких интелектуалаца да објасне шта је то у ствари и зашто је толико добро и неопходно.
Акције јавних предузећа требало би, делом, поделити пунолетним грађанима Србије, па и тако смањивати претњу од сиромаштва. Није баш као три дана орања, али је довољно за почетак
О важности приватне својине знали су и у оновременој Србији, и штитили је како су најбоље умели, још на самом почетку. Самосталност и слобода не значе вам ништа ако ништа немате, а још такви постајете и терет држави и друштву. Зато је још кнез Милош, за свог вакта, донео Закон о три дана орања, који је забрањивао да се једно домаћинство остави с мање земље од онолико колико је потребно за три дана орања. Процењено је да је то минимум да се одржи и исхрани једна породица. Отуда појава глади у Србији није била масовна.
Овај закон показује и оно што данас намерно прећуткују критичари либерализма, а то је да либерални капитализам није никакав хаотични баук који упропаштава „земље и градове”, него уређен систем који штити оне три основне вредности на којима почива свако цивилизовано друштво: живот, слободу и својину. За уређење система брине се држава, којој за то плаћате порез. И неписмени у Србији су знали да организују плаћање пореза тако што је сваки кмет за свако домаћинство имао рабош, и у њега је урезивао цртице пореског дуга. Kо не верује, може да оде до Етнографског музеја и увери се у то.
Држава такође прати промене у економији, у друштву, на тржишту, и труди се да својим мерама олакша предузетништво и побољша заштиту оне три кључне вредности становника. И то су радили у ондашњој Србији: кнез Михаило је минимум за егзистенцију породице проширио на шест дана орања, и утврдио га законом. Ето, опет, једноставног примера како се штити својина, живот који се на њој одржава, а и слобода – јер она остаје тек празна реч кад си гладан и у немаштини.
Свеприсутна, а непостојећа
И таквим стварима држава треба да се бави. Све преко регулације, све што прераста у директно мешање у економско ткиво, а тиме и у друштвено, на крају изазове, без обзира на добре намере, лоше резултате. Економија пропада, а друштвена структура се растаче и неповратно мења карактеристике, па и особине људи који у таквом амбијенту живе и раде.
Kад држава укине приватно власништво или га битно ограничи, она лишава људе мотивације да се боре за себе и своју породицу, своди их са предузетника на неку недефинисану масу. Свака колективистичка акција, било са левице, било са деснице, тежи пре свега томе. Опште не може да постоји без појединачног, исто као што рогове на кући не дижете пре него што ископате темеље. Укидање појединачног интереса укида коначно и општи. Свеприсутна држава (с)води себе на непостојећу државу јер се у њој на крају распадне свака институција, па и оне које би требало да се баве уређивањем амбијента за пословање и пристојан живот.
И ето нама сиромаштва у некада богатој земљи. Није за то крив либерални капитализам, ми до њега још увек нисмо дошли. Праве реформе јесу биле започете, али се одмах устукнуло. Они који су себе сматрали државом стално су од реформи бежали плашећи се да с њима не укину и своје привилегије и повлашћени статус. На крају, сваки статус би себи укинули, баш зато што нису хтели да изгурају прелаз на либерално друштво и економију до краја. А нас оставише насред ледине, ни тамо ни овамо.
Држава и даље контролише – пазите, контролише, а не уређује – највећи део економије преко монопола економске инфраструктуре. Такозвана јавна предузећа морају се приватизовати, овако или онако, и демонополизовати. Оне који у томе виде некакву распродају Србије или народне имовине ваља подсетити да оваква каква су, та предузећа ничему не служе. Највећи број њих не пуни буџет, него из буџета узима. Што представља непосредну злоупотребу пореза и извртање циљева пореске политике. Ја плаћам порез да би институције државе могле да уређују услове рада и живота у корист и за бољитак свих нас, па и мене. Овако испада да плаћам да би тамо неко добио неку плату, којом и иначе није задовољан, а сам не успева да је заради јер не остварује профит. Јавна предузећа и нису предузећа јер предузеће постоји због профита.
Kоначно, да би се овај привредни раст наставио, а фискална консолидација и завођење реда имали неки смисао и дугорочнији ефекат, мора се с реформама наставити. Овако како се поново почело. И брже. Ваљало би и држави помоћи тако што би се штитила од себе саме и лишила толиког терета јавних предузећа. Најефикаснији начин, који би нас водио ка смањењу претње сиромаштва, мењајући успут трајно друштвену структуру и подстичући предузетништво, јесте народни капитализам: акције јавних предузећа требало би, делом, поделити пунолетним грађанима Србије, па и тако смањивати претњу од сиромаштва. Није баш као три дана орања, али довољно је за почетак.
Здравство и пензије, да би држава и буџет могли да дишу, требало би усмерити на приватне фондове, а смањивати улогу државног фонда. Опет, да би тај модел функционисао, мора се подстаћи развој тржишта капитала и смањити банкоцентричност нашег финансијског система. А да би се људи томе лакше прилагодили и извукли максималну корист од нових услова, треба реформисати и читав образовни систем…
Зато, хајде више да се и ови избори заврше да се вратимо тамо где смо стали – наставку реформи. Видите колико посла има и шта све ваља исправити.
Милко Штимац
Експрес