ЛЕСКОВАЦ 1944. СРАВЊЕН ПО ЖЕЉИ КОЧЕ ПОПОВИЋА ЧИЈЕ ИМЕ ДАНАС НОСИ ДИПЛОМАТСКА АКАДЕМИЈА МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
Стравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944, као и других српских градова, извршено је на инсистирање команданта Главног штаба НОВ за Србију Коче Поповића чије име, за дивно чудо, данас носи Дипломатска академија Министарства спољних послова Републике Србије. Неколико хиљада цивила у Лесковцу је убијено за непуна два сата, док је 28 наручених бомбардера сручило 69 тона бомби на град.
Бомбардовање је извршено како би се, наводно, уништила „концентрација немачких трупа“ које су се повлачиле из Грчке, иако је данас јасно да у Лесковцу и околини у том тренутку није било значајнијег присуства немачких трупа.
Колико је људи страдало никада није прецизирано. По партизанским извештајима, погинуло је више од 1.000 грађана, док четнички извори наводе око 2.000 мртвих. Историчари који су се бавили овом проблематиком баратају цифрама од 3.500 до 7.000 страдалих!
Међутим, оно што је највише притискало преживеле Лесковчане је то што после завршетка рата више нико није смео да прича о бомбардовању. Разне теорије су се могле чути због чега је баш Лесковац тако жестоко бомбардован, почевши од тога тога да су град, као и Власотинце, почетком септембра 1944. ослободили четници који су тог дана у граду славили рођендан краља Петра II Карађорђевића, или зато што је у граду, наводно, било 15.000 бугарских и око 5.000 немачких војника или зато да се осујети повлачење Немаца из Грчке.
Оно што је, међутим, данас јасно јесте да је бомбардовање од Енглеза тражио лично генерал Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију и да је то учинио зато што су јединице Југословенске војске под командом Драже Михаиловића веома успешно одбијале његов покушај заузимања Лесковца и продор у централну Србију.
Наиме, када је августа 1944, приликом Титове посете Казерти, успостављена координација са савезничким командантима на Средоземљу, британске ваздухопловне снаге почињу да пружају директну ваздушну подршку Титовим партизанима на земљи, који покушавају на све начине да се домогну Београда. Добро наоружане партизанске јединице и њихови команданти достављају свом врховном команданту циљеве и тачке које би требало бомбардовати, а овај то даље прослеђује Британцима. То је оквир за разумевање захтева Коче Поповића за бомбардовање циљева по читавој Србији, па и самог Лесковца. У Црној Гори је улогу бирања мета играо командант Оперативне групе дивизија Пеко Дапчевић.
Како би релаксирао положај својих јединица током лета 1944, Коча Поповић је тражио бомбардовање и Куршумлије, Прокупља, „хитно дејство авијације на Лесковац, Врање и Приштину“, набраја места и објекте у Србији које треба бомбардовати, и 31. јула 1944, рецимо тражи да се бомбардује гумара „Рекорд“, западна ивица Лесковца и фабрика у Вучју. Али, у радиограмима од 29. августа, када је Лесковац бомбардован као директна ваздушна подршка партизанским јединицама које су кренуле на град, Коча Поповић незадовољан јачином бомбардовања тражи „најхитније озбиљно бомбардовање Лесковца“.
Оно по чему је Лесковац био специфичан јесте циљано и намерно бомбардовање ужег градског језгра и моћне приватне индустрије која је пре рата цветала у граду. Сходно томе, цивилне жртве су биле неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи нарочито на партизанском вођству и команданту Кочи Поповићу, који је изричито тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду, него целог града. Једини разлог због чега је Коча Поповић захтевао бомбардовање у суштини јесте то што му је Лесковац био препрека „на путу“, јер су га тих дана прашили четници успешним одбрамбеним акцијама и са косовске и са моравске стране. Штавише, Коча Поповић у својим сећањима пише да је тих дана чак био забављен и својим љубавним јадима.
Стравично бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Коча Поповић је са шефом британске војне мисије код партизана Фицројом Меклејном посматрао са брда Петровац. О томе пише Меклејн у књизи „Рат на Балкану“, описујући тај чин „као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом огранку прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени“.
Оно што је одмах било јасно, нити је бомбардовање Лесковца зауставило извлачење немачких трупа са Балкана, нити је Лесковац био тако важан град да би разарање одлучујуће допринело победи савезника у рату. Али увек треба истаћи да ниједан град није тако сурово бомбардован као Лесковац, „као да маљем ударите орах“, нити је било где у једном трену погинуло толико цивила.
Не треба заборавити само да су током 1944. године англо-америчке бомбе чак 15 пута падале на Ниш, на Београд 11 и на Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири, Нови Сад и Никшић три, а Смедерево, Ћуприју и Параћин два пута. Савезничке бомбе падале су и на Сремску Митровицу, Руму, Зрењанин, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велику Плану, Пријепоље, Куршумлију, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделицу, Подујево, Нови Пазар, Рашку, Сталаћ, Приштину…
Међутим, треба бити објективан и рећи да су англо-америчке снаге исто то радиле и у другим земљама, као рецимо жестоко бомбардовање десетина градова у Француској од чијих дејстава је погинуло укупно око 70.000 цивила, или бомбардовање градова у Италији са око 60.000 жртава.