Дворце је градила друга и трећа генерација Стратимировића, рођена у Кулпину
Богић Вучковић – Стратимировић са браћом Иваном, Томом и Николом из Требиња, за војничке заслуге награђен племићком титулом и поседом у Кулпину. Стратимировићи су некадашњи Балшићи
КУЛПИН, мало место у општини Бачки Петровац, на тридесетак је километара од Новог Сада. Кулпинчани, а данас их нема више од 3.000 душа, већином су Словаци који живе у слози са око 600 Срба. Заједно чувају успомену на осниваче овог места, овдашње племиће Стратимировиће који су потомству баш у овом крају оставили Мали дворац (мештани га зову и „стари“) из 18. века и Велики дворац (каштел), изграђен у 19. столећу.
Стратимировићи су једна од првих српских породица која је у Хабзбурсшкој монархији војничким заслугама стекла племићку титулу. Њихови корени су у Требињу, сежу до Богића Вучковића Стратимировића (син Вучка Петровића, а унук Петра Стратимировића) који је са тројицом браће – Иваном, Томом и Николом – подигао 1737. године устанак у Херцеговини.
Према појединим списима, преци Стратимировића су некадашњи Балшићи који су се женили девојкама из рода Немањића. Балшићи и Немањићи су се више пута укрштали па би се могло рећи да је у венама Стратимировића било и немањићких зрнаца.
НА ПОЗИВ српског патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, устаници из херцеговачких брда притекли су у помоћ Аустрији, а убрзо потом доселили су се у Бачку пошто су 1745. године од Марије Терезије добили племићку титулу и посед Кулпин.
О томе у својој студији у три тома „Срби у Војводини“ пише историчар Душан Поповић: „Потврда племства и даровница на Кулпин дати су 10. јула 1745. године Богићу Вучковићу Стратимировићу и његовој браћи Ивану Томи и Николи“.
Уз титулу добили су и посед од око 10.000 јутара оранице. Задржали су за себе 3.200 јутара, а остатак земље поделили су херцеговачким добровољачким породицама (било их је укупно око 200) који су са њима 1737. године дошли на подручје данашње Бачке.
СТРАТИМИРОВИЋИ су свом породичном презимену додавали још једно „Кулпински“, а херцеговачко – Вучковић – с временом су потпуно напустили.
Породица Стратимировић у Бачкој се увећала и стекла велики углед међу Србима у Хабзбуршкој монархији. Оба дворца је саградила друга и трећа генерација, рођена у Кулпину.
Мање здање, познато и под називом Стари дворац, заправо је приземна вила изграђена крајем 18. века у класицистичком стилу. До данас је сачувана у изворном облику. Била је то куријелна резиденција Стратимировића. Када су браћа Теодор и Ђорђе 1851. године затражили грађанство у Новом Саду, комисија која је о њиховој молби одлучивала навела је Стари двор као њихову највреднију имовину.
Стари двор овако је описан у тим списима: „… курија од пет соба, кухиња, комора и подрум, затим простран врт са племенитим воћем, пространо двориште и у њему зграда с једном собом, кухињом, шупом и шталом изидан бунар, свињац и живинарник, а све то процењено на 4.000 форинти.“ Управо овај опис сведочи да је то и за оно време било скромно здање.
ВЕЛИКИ дворац или каштел изграђен је почетком 19. века, највероватније око 1826. године. У пожару 1912. године делимично је изгорео, а потом је реконструисан према пројекту архитекте Момчила Тапавице. Тада је имање Стратимировића већ било прешло у руке друге велепоседничке и племићке фамилије Дунђерски.
Највеће промене у реконструкцији претрпео је кров. Са централног дела каштела уклоњена је шестоугаона кула, која се издизала изнад крова и доминирала зградом. На њој се налазио видиковац, велики сат са механизмом, апликација грба Стратимировића и низ других декоративних детаља. Унутрашњост дворца је, такође, рађена у класицистичком стилу. Из пространог хола се директно улази у централну салу, са којом су повезане по две просторије са леве и десне стране. Везу са осталим просторијама у дворцу обезбеђује дугачки ходник, који води у остале просторије.
Реч је о приземној згради издужене основе. С дворишне стране краси је високи партер с пространом полукружном терасом истуреном према парку.
Оба дворца Стратимировића окружена су пространим парком. С предње стране то је француски парк. Карактерише га правилан геометријски распоред зеленила са шишаном живом оградом и уређеним цветним лејама, док се са задње стране дворца, на око 40.000 квадратних метара, простире енглески парк, обликован широким ливадама, стазама за јахање и асиметрично распоређеним примерцима дрвећа и другог зеленила. У овом парку заступљене су јеле, борови, липе и кестени, али и егзотичне врсте дрвећа, као што је тисовина, међу мештанима позната и као широка јела, стара око 120 година. У Кулпин је донесена из Аргентине.
У ДРУГОЈ половини 19. века, породица Стратимировић је знатно осиромашила те је била принуђена да се одрекне поседа у Кулпину. Најпре су га продали мађарској племићкој породици Маћаша Шемзе. Међутим, четврт века доцније, породица Шемзе доживљава судбину сличну Стратимировићима, па посед долази у руке чувене породице Дунђерски.
Лазар Дунђерски, велепоседник из Србобрана, трећи и уједно најмлађи син Гедеона Геце Дунђерског и Персиде Дунђерски, рођене Летић, купио је имање Стратимировића за свог сина Ђорђа. Он је у то време приводио крају школовање на високој пољоприврденој школи, те је комплетно имање претворио у пољопривредно огледно добро.
У власништву Дунђерских, мање у Кулпину било је све до краја Другог светског рата када је национализовано. Од 1993.у Велики дворац у Кулпину усељен је Пољопривредни музеј, једина музејска установа у Србији која се бави изучавањем аграрне прошлости.
МИТРОПОЛИТ СТЕФАН И ГЕНЕРАЛ ЂОРЂЕ
У свим генерацијама Стратимировића било је истакнутих појединаца у различитим професијама, а најгласовитији међу њима били су митрополит Стефан Стратимировић (1757-1836) и генерал Ђорђе Стратимировић (1822-1908).
Митрополит Стефан на чело Карловачке митрополије изабран је на Сабору у Темишвару 1790. године као најмлађи међу тадашњим епископима. Био је филозоф и правник. Вештином врсног дипломате водио је Српску православну цркву под аустроугарском влашћу. Нарочиту пажњу посветио је подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (1726-1803) основао је: 1791 Карловачку гимназију, 1794. Карловачку богословију, 1797. Благодејаније (касније Стефанеум). Његовом заслугом заживела је 1810. прва српска гимназија у Новом Саду. Звање митрополита носио је 45 година, све до своје смрти.
Генерала Ђорђа Стратимировића историја памти као команданта српских добровољаца из Шајкаша који су извојевали прву српску победу над Мађарима 12. јуна 1848. године. У два наврата био је посланик Државног сабора у Будиму, а неколико пута посланик на српским народним-црквеним саборима у Сремским Карловцима. Бавио се новинарством. После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч где је провео остатак живота. Написао је аутобиографију на српском и немачком језику, коју је 1913. године публиковао његов син Ђорђе.
Јованка Симић
Новости
СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ
Рођен је 7. јануара 1758. године у Кулпину, у Бачкој, где су се његови преци доселили у време Велике сеобе Срба (1690) и добили имање и племство. Средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Вацу, а студије философије и права у Пешти и Бечу. Националну историју је посебно изучавао код ученог Србина, историчара Јована Рајића.
Иако је учио световне школе, Стратимировић се определио за свештенички позив и замонашио у манастиру Крушедол. У црквеној хијерархији је изузетно брзо напредовао. Постао је архимандрит, а 1786. године будимски епископ. Четири године касније на Народноцрквеном српском сабору у Темишвару изабран је за митрополита.
До овог времена је темељно упознао политику Аустрије и германску културу. Сагледао је и правилно схватио положај сопственог народа и безрезервно се ставио у његову службу. Увидео је да је низак ниво образованости препрека сваком развитку, а и самом опстанку нације, која је била изложена страшним притисцима (унијаћење, католичење, мађаризација). Издејствовао је оснивање школа за свештенички кадар широм Угарске. Његовим залагањем основане су Гимназија (1791) и Богословија (1794) у Карловцима и Велика српска гимназија у Новом Саду. За сиромашне ученике гимназије у Карловцима је (1797) основао
„Благодејаније“, институцију касније названу Стефанеум, у којој је 40 српских ђака добијало бесплатно храну.
Кад је у Србији 1804. године избио устанак веровао је да ће се Србија ослободити турске власти, па је руском цару упутио Меморандум о стварању српске државе („О воздвижениј Славено-Сербскаго Государства“). Устаничко вођство је с њим било у сталној вези и извештавало га о свим догађајима. Његов утицај у аустријским високим војним и политичким круговима, укључујући и сам Бечки двор, имао је пресудан значај за устанак. Као незванични посредник између аустријских власти и устаника у Србији био је и својеврсни дипломата, креатор спољне политике Србије. Залажући свој неизмерни ауторитет међу Србима у Угарској (Аустрији) прикупио је огромна новчана средства за потребе устаника. Тим новцем су у Аустрији куповани оружје, муниција и друге потрепштине и упућиване у Србију. На то су аустријске власти, захваљујући њему,гледале кроз прсте. Добро знајући српске нарави редовно је апеловао на завађене устаничке старешине да живе у слози. Са многима се и лично дописивао и давао им практичне савете. Тако је једном приликом Васи Чарапићу писао: „Турске светиње не уничтожавајте, мирне и добре Турке без нужде не прогоните и не убијајте, жене и децу невиним начином не напаствујте, праведни будите, себе чувајте, а никога који вас не узнемирава не нападајте…“
После пропасти устанка 1813. поднео је огромне жртве за спасавање сто двадесет хиљада српских избеглица и позвао свештенство и Србе у Аустрији да „пруже помоћ унесрећеној браћи.“
Стратимировић је био веома образован човек, бавио се науком и књижевношћу и на латинском, српском и немачком језику написао велики број историјских, црквених и књижевних списа. Умро је у Карловцима 5. октобра 1836. године.