Едвард П. Џозеф, стручњак за конфликте и предавач на америчком универзитету Џонс Хопкинс, сматра да су студенти из Србије доказали да се суштинске промене могу извести ненасилним деловањем и да за своје напоре заслужују Нобелову награду за мир.
„Изванредна дисциплина, марљивост и организација, које су српски студенти показали током две године пуних притисака, заслужују Нобелову награду за мир“, навео је Едвард П. Џозеф у анализи објављеној у часопису „Форин полиси“.
Џозеф је у анализи оценио да између студената у Србији, који су деловали у непријатељском окружењу, и њихових вршњака у Француској, који пре свега „траже пажњу јавности“, постоји оштар контраст који „пружа бројне поуке“.
Он је навео да је у Србији дошло до супротног сценарија у односу на Француску, где су студентски немири били присутни од самог почетка протеста.
„Насиље над мирним студентима у Београду покренуло је студентски покрет на националном нивоу. Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, уместо пролазне медијске пажње или опортунистичких скупова, била је уздржаност студената у духу Гандијеве филозофије, чак и када је режим појачавао провокације и нападе, нарочито након трец́ег масовног протеста крајем јуна 2025. године“, сматра Џозеф.
Додао је да је сарадњу и колективно доношење одлука, пресудне за успех студенстког покрета, подстакла одлучност да се остваре промене, а не огорченост или отровна реторика.
„Друго, млади у Србији усмерили су пажњу на суштинске потребе друштва, уместо на уске, партикуларне захтеве који се тичу само цене или услова студирања. Спремност на жртвовање, која се огледала у исцрпљујуц́им дугим маршевима, маратонским бициклистичким вожњама и дугим, напорним састанцима, уместо тражења тренутног задовољења, представља главно обележје овог успешног покрета“, наводи амерички професор.
Док млади у Француској „јуришају на Бастиљу“, пише Џозеф у анализи, српски студенти су се „раштркали широм земље, оснивајуц́и грађанске групе у великим градовима и малим селима, чиме су код обичних људи поново пробудили веру у партиципативну демократију“.
Као трећу поуку коју треба извући из приступа српских студената, Џозеф наводи то што њихов покрет „није догматски одбацио учешц́е у изборном процесу“, као што то чине многи студентски активисти широм света: „На пример, учесници протеста против корупције у Босни и Херцеговини пре једне деценије направили су управо ту грешку“.
Џозеф наводи да су студенти из Србије, за разлику од многих својих вршњака у САД, схватили да им недостатак животног искуства представља препреку за кандидовање на јавне функције и управљање државним институцијама.
„Уместо тога, обратили су се јавности, додељујуц́и сразмеран број места за кандидате сваком факултету широм земље. Кандидати су прошли кроз строге провере, детаљне интервјуе и неколико кругова селекције. Само они који су уживали углед у својим областима успели су да задовоље постављене критеријуме. Један апсолутни критеријум био је пресудан у процесу одабира: кандидати нису смели да имају апсолутно никакву политичку припадност нити политичку прошлост“, пише Џозеф у анализи. ;
Он је додао да су студенти „проницљиво схватили“ да српска опозиција, „коју јавност у великој мери сматра неефикасном“, не би уживала никакав кредибилитет међу гласачима.
„Сада је тренутак да Сједињене Државе и Европска унија унапреде политичке и економске односе, као и везе међу људима, између Србије и њених суседа из бивше Југославије, како би се повратило поверење изгубљено током година српског ревизионизма под влашц́у Александра Вучиц́а. Уз попустљив став Европске уније, као и администрација Џозефа Бајдена и Доналда Трампа, Вучиц́ева Србија постала је најснажније упориште руског и кинеског утицаја у целој Европи, као и главни извор раздора у региону“, сматра Џозеф.
Izvor: N1