Стратегије и наративи, Србија, зима 2025.
Према истраживању Црте, подршка студентским протестима излази на 60%. Са друге стране, према истраживањима власти, подршка Вучићу не пада. Могуће је и једно и друго јер то што сваки пети или десети гласач власти има разумијевања или подржава студентске протесте, не значи да се дефинитивно окренуо против власти, већ указује на потенцијал или тенденцију. Јасније одређивање зависиће од расплета, а на расплет ће значајно утицати и стратешки наративи са обје стране.
Пласманом наратива о „обојеној револуцији“ Вучић је показао да су му „десно“ орјентисани грађани примарна, циљна група у овом процесу. И то не са амбицијом да их све приволи себи већ прије свега да их пацификује и одбије од студентског покрета. Закључак базира на истраживањима али и на српском искуству од најмањих до највећих превирања (и 9. марта 1991. и 5. октобра 2000. већину на улици чинили су националисти односно у ширем смислу конзервативци) јер без деснице нема већине нити критичне масе у Србији. То је оно што се очитава у подсјећањима, са једне стране, Чедомира Антића и других („Ни Пети октобар не би био могућ без четника који су рушили комунизам“), односно са друге стране у изјави оног чиче који је дочекивао студенте („Кад устане Шумадија… то је крај“, а то је већ и дужа историјска линија).
Ако погледате ођеке највећих студентских скупова, имате следеће: Велики скуп у Новом Саду „освојио“ је регионалну популарност (Љубљана, Загреб, Сарајево, дио Црне Горе), док су естетика и догађаји великог скупа на Сретење у Крагујевцу освојили „српску популарност“ (Централна Србија, Српска, дио Црне Горе, српска дијаспора). Ако би имао проблем само са овим првим, са тим би његова пропаганда могла да се изнесе, али га у могућем политичком расплету – брине ово друго јер би то значило да губи „већински пакет акција“ у српском свету.
Код десно оријентисаних, Вучићева политика најгоре оцјене има на тему Косова и Метохије, код једних се оцјењује као „губитничка“, код других као „издајничка“, код трећих као „није могао више, није зависило од њега“. Док најбоље стоји на тему спољне политике прије свега због неувођења санкција Русији. На карту спољне политике ће углавном и „играти“ у покушају пацификације дијела грађана. Међутим, то може имати два смјера: питање је да ли ће због евентуално јачег руског става падати популарност студентског покрета или Русије. Код старијих вјероватно ово прво, код млађих ово друго.
Наратив о УСАИД-у као креатору обојене револуције за сада нема нарочиту проходност. То је очекивано, њихов лого је до прије десет дана био на сајту Скупштине Србије, много је пројеката, новинских чланака и фотографија на тему сарадње београдских власти и ове организације, а бивша премијерка и садашња предсједница Скупштине била је ангажована на много њихових пројеката, што је и данас могуће прочитати у њеној званичној биографији.
Коначно, студентски покрет постаје епицентар друштвеног покрета. Опозицију су „одгурнули“ на маргине, а привукли велики број пољопривредника, просвјетара, адвоката, глумаца, таксиста, радника у градским предузећима… Притисак узима елементе масовности, па стога и актуелна хапшења и борбу против корупције, велики број грађана доживљава између осталог и као резултат великог притиска који је генерисао српски студентски покрет. И у том смислу говорећи, ако становништво сматра да су проблеми корупције и насиља на тако високом нивоу, ту изјаве Лаврова или ма ког другог, могу привремено утицати али не и трајно.
На крају, чисто социолошки посматрано, колико год аналитичари блиски режиму АВ, градили смислене пројекције на популарним телевизијама, за то вријеме у Србији се одржава између 50 и 100 протеста дневно, а студенти у својим пјешачким походима обилазе огроман број села. Дакле, насупрот великој производњи приче стоји велика производња догађаја. А то значи да и након два мјесеца, студентски покрет има иницијативу и намеће ритам.
Аутор: Лука Радоњић