Свети Владика Николај током окупације – сведочанства

УМЕСТО УВОДА       

Драга браћо и сестре, прете да нас заточе у наше куће и станове по цео дан, и још да не можемо на Свету Литургију. Сада нам, више негом икад, треба помоћ Божијих угодника који су били у заточеништву, а издржалу у Христу. Пре свега и изнад свега, морамо се молити Светом Николају Велимировићу, који је читав Други светски рат провео у немачком заточењу, све тежем – од Љубостиње, преко Војловице, до Дахауа. Ево првог сведочења о њему – његовог синовца, Јована Велимировића.    

НИКОЛАЈ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

– историјска сведочанства –

Сведочење Владикиног синовца, јеромонаха (потоњег владике) Јована Велимировића

Жича

Окупацију Југославије од стране немачке војне силе 1941. г. епископ Николај је дочекао у манастиру Жичи. То је прво ропство које је Николај доживео, јер је Први светски рат провео у Енглеској, што значи у слободи. Због тога му је ова окупација тешко падала. Није просто знао да се снађе као обесправљени роб у својој рођеној земљи. Па је непрекидно нервозно шетао, патио, није могао да спава, да једе. Почео је нагло да слаби и да га ноге издају. Од тада па надаље све до краја живота једва се кретао на ногама. Ја сам после његове смрти наследио читаву колекцију штапова које су му пријатељи куповали видећи га како тешко корача.

Одмах по окупацији наше земље немачке полицијске војне јединице почеле су долазити у Жичу, претресати је, прекопавати и Владику саслушавати. Немци су Николаја сматрали енглеским пријатељем, па чак и енглеским обавештајцем. Држали су да Владика има у Жичи тајне везе са Енглезима, па су скоро целу Жичу прекопали тражећи те шпијунске апарате. И то је тако трајало скоро пуна два месеца: блокаде, претреси, прекопавања, саслушавања. Ништа се није открило, ама баш ништа. Па ипак Николај је био за Немце црни непријатељ коме се не може веровати. Шта радити са њиме? Нема ништа што би га теретило, али је ипак непожељан. Онда су одлучили да га присиле да поднесе молбу Светом архијерејском синоду да буде ослобођен управљања Жичком епархијом и да му се постави заменик. Приморан на оставку Николај је написао ону своју чувену представку у којој је рекао да због нездравља моли Свети архијерејски синод да га ослободи званичних послова у Епархији, а да за заменика постави епископа Викентија, који се у то време налазио у Жичи, побегавши пред Бугарима из своје епархије Штипске (Злетовско-струмичке). Тако је и било. Николају је молба уважена и епископ Викентије је постао заменнк епископа Жичког.

Тачно на Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. године, епископ Жички Николај је пребачен коњским колима манастира Љубостиње на даљи боравак у манастиру Љубостињи. На тај начин су Немци владику Николаја конфинирали у манастиру Љубостињи. То је била блажа врста конфинирања, јер је Владика могао да шета у манастирској порти; могао је да прима посете и у конаку и у порти; могао је да иде у цркву на богослужење и да служи кад год зажели. Једино се није смео удаљавати из манастира. Ту у Љубостињи провео је владика Николај скоро пуну годину и по дана, тј. све до 3. децембра 1942. године, када су Немци пребацили Владику из Љубостиње у манастир Војловицу, 4-5 километара источно од Панчева.

 

Љубостиња

 

Година и по дана живота у Љубостињи испуњена је сталним Владичиним радом – писањем. Ослобођен свих административних брига, владика Николај је само писао. Био је велики проблем да му се набави потребна количина хартије, која се тешко налазила. И написао је много, врло много. Ја у овом моменту немам тачнога списка његових љубостињских дела, али по сећању могу нотирати: Теодул, Српски народ као Теодул, Средњи систем, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави, Зидање Љубостиње (песма у десетериу), Служба преподобпе матере Евгеније, Многе песме и песмиие, које је рецитовала мала Лала, једно сирото дете из Краљева, које се у манастиру прехрањивало. Сигурно је Владика написао још понешто што ће се додати овом списку који сам овде навео по сећању.

Иако Владика није званично управљао Епархијом, ипак су сви послови више мање ишли преко њега. Њему су долазили свештеници и свештеномонаси, обавештавали га о стању и приликама у парохијама односно манастирима и Владика је давао инструкције и наређивао шта и како има да се уради. Чак су те посете Владици и претерале и понова су изазвале немачке сумње у Владичин рад. Зато су Немци поставили ноћне страже у планини изнад манастира, одакле се видео цео простор око манастира, н ноћу повремено осветљавали манастир и контролисали ко долази у њега. Цео тај трстенички и крушевачки крај били су врло немирни почев од јесени 1941. године. Ту су дејствовале оружане групе Косте Пећанца, четници Кесеровића и комунисти из Левча, под командом учитеља званог Баџа. Једнога дана појавио се са својом групом и бивши артиљеријски генерал Новаковић, који се, срећом, није ту задржао, него је отишао некуда у Босну и тамо нестао.

Манастир Љубостиња био је пун монахиња под управом игуманије Саре. Економски манастир је био у одличном стању, јер није страдао ни од Немаца нити од других. Велико манастирско имање поред Мораве доносило је манастиру велике количине житарица, а приходи од продаје дрва из манастирске шуме и ручни радови сестара (корпарство, ткање пиротских ћилимова и др) доносили су манастиру средства за подмирење свих осталих потреба сестринства. Боравак владике Николаја у манастиру привлачио је многе посетиоце, нарочито из Трстеника, који су манастиру доносили и поклањали разне ствари. Тако је манастир економски одлично стајао; можда најбоље у Српској цркви, иако је манастир имао и велике издатке, јер редак је био дан да у манастиру не руча и вечера велики број гостију.

Духовник манастира Љубостиње био је јеромонах др Василије Костић, професор богословије, који се као избеглица из Битоља зауставио и остао у Љубостињи да преживи окупацију, пошто ни једна богословска школа није радила. Благодарећи боравку Василија Костића у Љубостињи манастир је имао одличног монаха да води спољне послове манастира у овом смутном и тешком времену.

У време борби у Краљеву и око Краљева 1941. године, Немци су извршили бомбардовање Жиче. Једна бомба ударила је лево крило цркве, леву певницу и срушила велики део зида од крова до темеља. Зјапила је огромна рупа на цркви. Спаљен је епископски конак и остали манастирски конаци у кругу манастира, само је остала цела соба испод звонаре на манастирском гробљу. Ту се после рата сместила са сестрама игуманија Јелена, која је постављена за старешину манастира и ту боравила дуго, заправо све дотле док није успела да озида нови конак. После бомбардовања Жиче добар део братства се разиђе по другим манастирима: игуман Васијан оде у Покајницу у Браничевску епархију, игуман Евстатије оде у манастир Преображење у Овчару итд. Бомбардовање Жиче био је најтежи удар епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове Жиче пре рата. И, чини ми се, да би тешко преживео вест о страдању Жиче да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала са народом и дизала се са народом. Сва слава манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању српскога народа, заправо Жича би изневерила себе и своју прошлост. То му је пало као мелем на рану и сам је увидео да је тако и полако се кравио од онога првога страшнога шока.

 

Војловица

 

Сутрадан, појавио се онај подофицир који ме је довео у затвор, узео ме у своја кола и одвезао у манастир Војловицу. Тамо сам дуго чекао да будем смештен и, најзад, добио сам собу на спрату конака, на супротном крају од владике Николаја и Василија. Манастир Војловица је био мањи манастир за појмове манастира бивше Карловачке митрополије. Лежао је на 4-5 километара источно од Панчева, према селу Старчеву. Црква је била скромних димензија и прилично запуштена, али је имала чудотворну икону Мајке Божије, коју је народ веома поштовао и велике прилоге давао, обично у злату израђени они делови човечијег тела које је Мајка Божија чудом излечила. Манастирски конак је простран, на спрат, али и он је у то време давао јадну слику: био је запуштен, прљав, са старинским намештајем пуним стеница. Василије и ја смо морали месецима да се боримо са овом гамади.

Од особља тј. сабраће манастира били су игуман Данило Адамовић, човек средњих година, веома практичан и способан за руковођење једнога оваквог домаћинства. Међутим, он је био само формално старешина манастира, јер су Немци поставили за управника манастирском економијом једнога Немца из села Војловице.

Немци су „новодоведене станаре“ Војловице сместили у манастирском конаку на спрату овако: У собу са јужне стране конака био јс смештен епископ Николај. Соба је била велика и светла. До његове собе била је једна празна соба, па онда соба др Василија Костића. Затим је долазила велика сала за свечане пријеме и ручкове, па онда према северу две собе у које су Немци сместили мене. Такав распоред је остао све до доласка у Војловицу патријарха Гаврила, а онда су мене иселили у собу Василијеву, а Патријарха уселили у собе где сам ја био.

У Војловици је заведен режим сасвим другачији него у Љубостињи. Овде је био прави затвор: са сталном стражом, са закључаним вратима и прозорима, без права да се примају посете, па и пошта. Никоме нисмо могли писати и нико се нама није могао јавити. У почетку стражу су сачињавали један немачки војник и један агент (цивил) београдске полиције. Доцније су агента заменили немачким војницима, јер нису имали вере да агенти врше посао добро. После тога стража је била састављена од три немачка војника, и тако је остало све до краја апса у Војловици. Сва врата која из соба воде у ходник била су закључана, те се у ходник могло изаћи само кроз салу у којој је била стража. Прозори на свим собама су закључани са катанцима и само један сат дневно су их стражари отварали да се собе проветре, па их понова закључавали. Доносили су нам окупаторске београдске новине, а понекада су немачки војници доносили и листове из Рајха. Једаред месечно долазио је немачки капетан Мајер да обиђе затворенике. Овај капетан Мајер је био задужен за верске послове и био је у контакту са Патријаршијом, када се радило о неком проблему у вези са Црквом и вером.

Свакодневна богослужења, Вечерњу и Јутрењу, вршили смо у соби владике Николаја, а недељом и празником Немци су нам откључавали цркву и дозвољавали да у њој одслужимо Свету литургију. Иначе, црква је била стално закључана и кључ су држали немачки стражари. Пред наш улазак у цркву они су је откључавали и по савршетку Службе и нашега изласка из цркве закључавали је. Тако је било све време боравка у Војловици: црква је била затворена за све осим за затворенике.

Затвореницима је било дозвољено да могу један сат дневно шетати испред манастирског конака, у малом манастирском парку, који је некада био лепо уређен и засађен дрвећем и цвећем. Владика Николај није користио ово право. а Василије и ја смо се скоро свакодневно шетали, наравно под надзором страже.

Живот у Војловици је био једноличан, па и досадан. Владика Николај се латио једнога великога и пипавога посла, на који се годинама накањивао, да исправи превод Новог Завета Вука Стефановића Караџића. Успео је да добави све главне преводе на страним језицима и са др Василијем, као са зналцем грчкога језика, почне исправку. За све то време, од скоро две године, он је са Василијем радио на томе. И завршили су исправку целог Новог Завета.

Епископ Николај је говорио да он не жели да то буде неки његов оригинални превод, него да у основи остане превод Вука Караџића са његовим исправкама. Владика је замишљао да те његове исправке прегледа и усвоји или корегира једна комисија Светог архијерејског синода, па да се онда штампа као званично издање Светог Писма Новог Завета. Јер до данас Српска црква нема званичнога текста Светога Писма Новога Завета. Уосталом, он је ту своју жељу доставио и писмено из Америке Светом архијерејском синоду, а своје исправке текста послао је преко проте Алексе из Минхена. Годинама Свети архијерејски синод ради на утврђивању коначног текста Новог Завета, а до сада је издато као пробно издање сва четири Јеванђеља и Јеванђелистар за богослужбену употребу. Два издања Јеванђелистара издао је епископ Браничевски Хризостом, и он је примљен скоро у свим храмовима као званични текст и чита се по црквама.

Принудни боравак владике Николаја у манастиру Љубостињи испуњен је сталним Владичиним радом на писању нових дела, која смо набројали, говорећи о животу у Љубостињи. Овде у Војловици целокупни Владичин рад се усредсредио око исправке текста Вуковог превода Новог Завета. Владика је још исписивао читаве свеске разним поукама, изрекама, песмицама и посвећивао их сестринствима појединих манастира или игуманијама, или другим личностима које су му биле миле и драге и којих се са љубављу сећао. Београдско Ново време је сваки дан објављивало читуље умрлих, илуструјући их фотографијама. Владика је исецао тај део новина и ређао по столу, називајући те слике својим најмилијим иконостасом, а за све се непрекидно молио Богу за упокојење њихових душа.

Храну смо добијали из кухиње манастирске, коју је водио игуман Данило. Куварица је била нека Деса, сирота жена из једног банатског села, која нас је понекада обавештавала о новостима, било ту у манастиру, било о новостима о којима се прича изван манастира. Она је то што је хтела да нам каже исписивала на парчету хартије, па је ту хартију стављала у тесто погаче, пекла погачу и слала нам као хлебац за ручак. Храну нам је доносио момак манастирски Илија (не знам му презиме), који се, у ствари, склонио у манастир да би преживео окупацију. Колико смо могли да сазнамо, Илија је био свршени ученик гимназије и одавао је врло бистрог и паметног младића. Знао је да се пред Немцима прави прост и да изиграва глупог младића. Пред крај рата, колико смо после чули, придружио се једној партизанској јединици у Банату и у борби погинуо. Илија је својим услугама нама олакшавао боравак у Војловици и мени је заиста задовољство да се сетим и његовога лика и поменем га у контексту нашега боравка у Војловици.

Манастир Војловица је имао доста добру библиотеку. Нарочито су била добро заступљена издања бивше Карловачке митрополије: издања Матице српске, издања појединих књижара или појединих издавача, сви партијски органи политичких партија, нарочито Милетићева Застава итд. Било је и доста београдских издања. Манастирска библиотека је имала и неколико рукописник Минеја, који су изгледа пренети из некадањег манастира Винче. Ја сам имао тачан попис библитеке, али ми је после одласка из Војловице и честог сељакања тај списак нестао. Књиге из те библиотеке су нам много користиле, и, заправо, биле једина разонода у тим монотоним затворским данима.

Заиста, нема теже казне и осуде него здравог човека затворити и не дати му да ма шта ради. То је убиствено. То разара и организам и нерве. Доктор Василије и ја смо то на себи осетили у потпуности, па смо једнога дана тражили од управе манастира да нам дозволи да неколико сати дневно копамо или плевимо башту, бесплатно, у корист манастира. Одбили су нас. С друге стране, човек и људски организам уопште навикава се на једну ситуацију, мири се са стањем које не може да промени и време тече аутоматски. Владика Николај је навикао на седење из раније. Он целога века, такорећи, проводи у седењу и писању. Па и ово садашње седење он је лакше подносио него ми. Када му је једнога дана капетан Мајер говорио да треба да шета, Владика је разговор окретао на шалу, па је рекао: „Ако бих ја, после толико времена, изашао и почео да шетам, ја бих се толико обрадовао да бих почео да трчим. Ваши стражари би схватили да сам решио да бежим, па би отворили ватру из оружја и мене убили. И тако бих ја погинуо без кривице, омашком“.

Долазак владике Николаја у Војловицу, односно пребацивање Владичино из Љубостиње у Банат, одјекнуло је надалеко. Али нико ту ситуацију није могао изменити, јер то је била воља немачкога окупатора. Вршачки епископ у то време, Дамаскин, живо се интересовао ситуацијом у Војловици, али није смео доћи и ма шта изменити. Срби из Панчева и околних села покушавали су да се приближе манастиру, нарочито да дођу у цркву на молитву, али стража их је увек враћала назад.

За све време заједничког живота у Војловици патријарх Гаврило и владика Николај састајали су се сваки дан откада им је састајање дозвољено и разговарали некада и по читаве сате. Обично се седело у соби Василија Костића, која је била на средини спрата. Од ослобођења до данас појавили су се у разним београдским листовима фељтони или систематски чланци: у Вечерњим новостима, Илустрованој политиици, у којима се карикирају односи Патријарха и владике Николаја. И обично све су симпатије на страни Патријарха, а све антипатије на страни владике Николаја. Владика Николај је представљен као човек крајње нетрпељив према патријарху Гаврилу и незадовољан што се у Војловици нашао и патријарх Гаврило. То своје незадовољство Николај није крио од немачких официра који су посећивали затворенике, и, наводно, о томе подносили извештаје својим командама. Ја не знам шта су Немци писали, односно какве су извештаје подносили, али ми од Немаца нисмо ни могли ни смели очекивати да они пишу похвално о онима које су држали затворене. Оно што смо ми видели у Војловици потпуно одудара од онога што је београдска штампа писала и тврдила као истину из војловичког сужањства. Такво писање Вечерњих новости и Илустроване политике јесте потпуна дезинформација јавности, која ће свакако једнога дана сазнати праву истину.

Патријарх Гаврило и владика Николај су стари пријатељи и другови. Познају се још из онога времена када је Гаврило Дожић био митрополит у Пећи. Доцније, са преласком Гавриловим из Пећи на Цетиње пријатељство ове двојице архијереја је годинама било непомућено, коректно, срдачно. Нарочито се оно пројавило после преноса Његоша са Цетиња на Ловћен 1925. године, када је митрополит Гаврило задржао владику Николаја после свечаности и провео га кроз целу Црну Гору. Тај пут Николајев и Гаврилов био је тријумфалан и много допринео смирењу прилика у Црној Гори. Врло често је митрополит Гаврило, враћајући се са Сабора у Црну Гору преко Ваљева и Ужица, навраћао са Николајем у његово село Лелић. Први пут су ти односи напукли у борби конкордатској и једно време и достигли критичну тачку. То је оно време када је Николај напустио Свети архијерејески сабор и није долазио на седнице. Међутим, ни патријарх Гаврило ни епископ Николај нису губили нерве нити су прешли дозвољену границу. И један и други су водили рачуна да не потпадну под утицај гомиле и да не поцепају Цркву, па су се заустављали често у захукталости да размисле, да процене ситуацију. Владика Николај је кочио своје радикално крило, а Гаврило своје. Добронамерни људи су посредовали и ова два пријатеља су се срела 27. августа 1940. године, уочи Велике Госпојине, у манастиру Каленићу. Ту је нзглађен неспоразум и углављен споразум, који више никада није нарушен. Као последица овога споразума дошло је одмах заједничко путовање Патријарха и Николаја у Сарајево, на освећење цркве у Новом Сарајеву. Овај пут, назван пут мира, био је тријумфалан и тада се говорило да је овако нешто Сарајево доживело само кад је Војвода Степа ушао у Сарајево. Патријарх Гаврило и владика Николај никада у Војловици нису повисили тон у разговору, а поготову да су се оштро препирали или свађали. Дешавало се да им се не подударе гледишта о неком питању, али то није изазивало нетрпељивост или разилажења. Сећам се да се Патријарх само једаред наљутио на владику Владимира, када је овај тврдио, по учењу руских катихизиса, да циљ брака није рађање деце него верско-морално усавршавање супружника. Патријарх је тврдио да је првенствени циљ брака рађање деце, па када је владика Владимир остао упоран у својим тврдњама Патријарх се наљутио и запретио Владимиру да ће то изнети пред Свети архијерејски сабор. Иначе, сви остали разговори вођени су у братском духу, без љутње и на равној нози. Уосталом, о добрим односима између Патријарха и Владике говори и цео један велики одељак Патријархових Мемоара, штампаних у Паризу после рата. Ти Мемоари су оспорени од београдске штампе да их је писао патријарх Гаврило. Можда их није писао целе патријарх Гаврило, али је истина да их је Патријарх диктирао Митру Џаковићу, своме великом пријатељу и поштоваоцу, који их је и издао. Ја сам те Мемоаре имао у рукама када су били у рукопису, али су они били откуцани на машини и није се видео ничији рукопис. Уосталом Патријарх је имао веома нечитак рукопис који је ретко ко могао да чита. Дакле, лоши односи Патријарха и владике Николаја су исконструисани и некоме су били потребни у датом моменту. Пошто се Патријарх вратио у Београд, он ми је надугачко причао о његовом и Владичином боравку у Дахау, о мучењима, понижењима, патњама, па ми је рекао: „Да ми није било онога твога Монгола (тако је Патријарх звао Николаја због његове црне боје), ја бих умро гладан. Он ти се одлично сналазио и просто ме неговао у Дахау“. Владичина је била још предност и у томе што је добро говорио немачки језик, који Патријарх није знао.

 

***

Свакодневно читали смо Ново време, а највише су нас занимали извештаји са руског фронта. Наравно да су немачки извештаји били дотеривани како њима одговара, али се и из таквих извештаја видело да Немци губе и да се нагло повлаче. Обично пред ручак дође Патријарх и владика Николај у Василијеву собу, седну и онда се почне дневни коментар стања на ратишту и црта се фронт на мапи. Василије је био најревноснији у обележавању линије фронта. Чим би Руси ма где напредовали владика Николај је говорио: Иде Руја ко олуја. Прекрстио је и три велика савезничка председника: Стаљина у Челиковића, Рузвелта у Ружичића, а Черчила у Црквењаковића. Ми смо се, заиста, радовали успесима Руса као својим успесима, јер, на крају крајева, у њиховој победи ми смо видели ако ништа друго а оно крај нашем затвору и чамовању у Војловици. Тако је расположење било код свих нас у Војловици. Када су Руси потисли Немце дубоко у Украјину, према румунској граници, почели су се помало осећати и руски апетити. Тада је владика Николај рекао једнога дана: „Бојим се да се Руси неће знати умерити на крају рата и пројавити сувише велике апетите и тиме раздражити Америку. А није добро имати Америку као непријатеља. Овај рат јесте само трка за базе за нови рат. А нови рат биће рат за Азију“. Да ли ове речи Владике Николаја не добијају оправдање у догађајима који се одигравају у Азији у наше дане? Да ли, заправо, ове речи владике Николаја немају пророчанску ноту? Ја сам се ових речи увек сећао када год је искрсла нека криза у Азији. А хвала Богу, у Азији стално кључа, стално траје нека ратна авантура.

 

***

Испричавши детаљно о чему је све разговарао са Миланом Недићем и шта је Недић планирао и предлагао за „оздрављење“ тешке ситуације, Патријарх је прочитао епископу Николају и своју скицу одговора Недићу, коју је набацио на хартију одмах по одласку Милана Недића, још док му је разговор био у свежем сећању. У тој својој скици Патријарх се трудио да избегне сваки одређени одговор; избегавао да заузме јасне и одлучне ставове изговарајући се да му није познато право стање ствари, пошто се он од почетка окупације налази заточен и нема прилике да проблеме упозна потпуно и у правој светлости. Патријархов одговор је био опширан, а свака опширност крије у себи опасности да се каже више него што треба, да се погреши.

Патрајарху излазак из Војловице није био неприхватљив. Чак могло би се рећи да му се радовао, јер му је досадило чамовање у четири зида и стални живот под стражом. Због тога је цео његов реферат одисао веселошћу, лице му је зрачило ведрином.

Епископ Николај је за све време Патријарховог причања и читања ћутао, нервозно грицкао браду, што је код њега био знак лошег расположења и слушао. Када је Патријарх све завршио, упитао је Владику:

– Ето, ја испричах што сам имао, а сада ти реци шта мислиш о свему овоме. Слажеш ли се са овим што сам ја рекао и написао Недићу? – рече Патријарх.

–        Ја немам шта овде да кажем, одговорио је Владика Николај, јер је Недић био код тебе, са тобом водио разговоре и од тебе тражи одговор. Ја сам необавезан да се мешам у туђе разговоре.

–        Недић је хтео да и ти учествујеш у разговорима, али ето Мајер то није дозволио. Недић заиста није тражио посебно одобрење да може и са тобом разговарати, сматрајући да се то разуме само по себи, али се он изненадио таквом ставу капетана Мајера. У питању је неспоразум, а не нешто друго колико сам ја видео. Уосталом, ја те молим да заједнички све ово расмотримо и заједнички Недићу одговоримо, јер се ради о општој и заједничкој ствари Цркве, рекао је патријарх Гаврило.

– Ако желиш да изнесем моје право мишљење и расположење, оно је овако. Ја не желим да мојим изласком из Војловице само променим место моме кревету: место досадањег у Војловици да ми сутра буде место у Патријаршији у Београду. Ако ја не могу да одем у Жичу и на моју Епархију, онда шта ћу ја у Београду? Да дођем на тај будући Сабор? Ако се тај планирани Сабор и сазове и ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке војске у Жичкој епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац, побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве, манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице.
Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама. Ја то нећу. Ти иди, теби враћају на управу твоју Епархију, а мене остави овде до бољих дана. Уосталом, ми нисмо заједно овде ни дошли, па не морамо заједно ни изаћи. То ти је мој став што се тиче изласка из Војловице.       Што се тиче одговора Милану Недићу, који си ти скицирао и овде прочитао, ја бих приметио следеће: Не смеш Недића нипошто назвати председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у Лондону. Ако би га ти као Патријарх Српске цркве назвао председником, онда га ти у име Цркве легализујеш на том положају, а ми од тога морамо бежати. Него Недића назови: господине министре, или господине ђенерале, дакле, назови га оним што је он био, ослови га титулом коју је имао у бившој Југославији и нећеш погрешити.

И, треће, што се тиче онога, чини ми се, најглавнијега захтева Недића, да сазовеш Сабор архијереја Српске цркве и да тај Сабор изда проглас против Комунистичке партије, сматрам да би и једно и друго био велики промашај и твоја неопростива грешка. Врло је опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке партије, па у овом случају против Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и партијски програми, Цркве се тиче само то да ли партије проповедају безбоштво или не. Ми смо, дакле, против безбоштва, па било да оно долази с лева или с десна, односно, ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против совјетских. И уколико издајемо проглас можемо да издамо проглас против безбожништва, а не против комуниста. Јер ако сутра комунизам, као што има изгледа, призна веру и одрекне се безбоштва у своме партијском програму, ми немамо ништа против комунизма и његовога економског програма и уопште против његовога политичкога програма. То је мој став и то би био мој одговор Милану Недићу.

Таквим својим ставом Епископ Николај је не само одбио све захтеве Милана Недића, него је и покопао све наде патријарха Гаврила да би могао убрзо бити ослобођен затвора и пребачен у слободу. То се јасно видело на расположењу патријарха Гаврила после Николајевога излагања. Видео је да су Николајеви аргументи необориви, па је после дужега ћутања рекао: „Све што си приметио прихватам и одобравам. Молим те, узми овај мој одговор који сам скицирао, па напиши други онако како ти сматраш да треба написати, а ја ћу потписати. И владика Николај је узео обавезу да веома кратко, што је могуће краће, напише одговор. Мени је стављено у задатак да пронађем машину и откуцам, који је Патријарх требало да преда Милану Недићу, што сам ја и учинио. Како се један примерак тога одговора и налази код мене. Жао ми је што нисам замолио патријарха Гаврила да ми да и Недићево писмо Пов. Бр. 1343. од 20. децембра 1943. године, а које се писмо помиње на почетку одговора Милану Недићу.

Одговор који је написао епископ Николај и који је Патријарх предао Милану Недићу гласи:

 

Ман. Војловица 22/9. ХII 1943. год.

Господину Милану Недићу, армијском ђенералу и министру

Београд

 

Уважени господине Ђенерале,

На Ваше цењено писмо од 20. XII 1943 год. Пов. Бр. 1343, а после две Ваше посете и дугих разговора од 18/5 и 21/8 тек. м. част ми је одговорити следеће:

Човек који је лишен слободе и свих права, који се од назад тридесет и два пуна месеца налази у строгом затвору, лишен свих могућности да општи са спољним светом и да прати јавни живот и бурне догађаје садашњег времена, као што је случај са мном, који из затвора не могу имати ни слободне воље ни несметане енергије, није у стању да званично општи и да носи одговорност у званичним пословима.

Но, ипак ја могу рећи моје лично мишљење и чврсто уверење да је Српска православна црква вазда била, јесте и биће најодлучније против сваке разорне акције, која у атеистичком бесу насрће на српски народ с намером да га упропасти морално и физички.

И Српска православна црква готова је да, у складу са својим карактером, задатком и достојанством, помогне и Ваше напоре, као и напоре свих родољубивих Срба у заштити и спасавању свог благочестивог српског парода.

Али Српска православна црква моћи ће се прихватити с пуном снагом, а с Божјом помоћи, оба ова задатка само онда – како сам имао част усмено Вам изложити – када јој се потпуно поврати и несметано омогући правилно канонско-законско функционисање, прекраћено пре две и по године.

Бог нека Вам је на помоћи.

Шаљући Вам топли благослов, одани Вам

 

АЕМ Патријарх Српски Гаврило, с.р“.

 

После два Недићева доласка, дугих разговора и предаје Патријарховог писменог одговора настало је затишје. Оно што се збило почело се полако заборављати и живот у Војловици вратио се својој ранијој монотонији. И тако, дан за даном, протекла је цела година дана и дошао је 14. септембар 1944. године. Тога дана, мала апсеничка колонија доживела је најтежи удар, јер је саопштено да ће истога дана, после подне у четири сата, бити покрет у правцу Бечкерека.

Тачно у 12 сати свакога дана радио Пешта је после објављивања тачнога времена емитовао звона са цркве Светог Стефана. То су прекра-сна звона, каква ја до тада нисам чуо. Због тога сам сваки дан у 12 сати ишао у салу немачке страже, где је био радио апарат, да слушам звона са цркве у Пешти, а после звона химну Христу, коју је певао неки величанствени хор, опет нечувен за мене до тада. Четрнаестог септембра пред објаву тачнога времена, звона и химне Христу, ја сам био поред радио апарата. Стража то није забрањивала. Одједаред у салу је ушао један немачки пуковник. Стража је у ставу „мирно“ поздравила пуковника, овај је отпоздравио и без иједне речи упутио се у собу патријарха Гаврила. Мене је нешто заледило. Осетио сам махинално да ова посета није пријатна и сав сам се сневеселио. Сви су ћутали: и стражари и ја. Пуковник је остао код Патријарха врло кратко, можда свега неколико минута, па је изашао из собе Патријархове и брзим корацима отишао у собу владике Николаја. Сада је ово мене потпуно уверило да се ради о покрету, јер су се такве вести преносиле око манастира у то време. Пуковник се, исто тако, вратио из собе епископа Николаја брзо, опет поздрављен од страже и отишао. Ја сам, веома невесео, вратио се у собу. Тамо су већ били владика Николај и отац Василије и разговарали о крупној новости – сеоби из манастира Војловице. У том истом моменту, ушао је у собу и патријарх Гаврило, и улазећи обрати се право мени речии.ма: Професоре, ето, Немци нас воде у Немачку.

Патријарх Гаврило је врло тешко примио вест о покрету. Иако се о томе говорило и те вести допирале до манастира, па и до нас, ипак је саопштење немачког пуковника Патријарху да ће после подне у четири сата бити покрет у правцу Бечкерека тешко пало. Он је искористио прилику и томе немачком пуковнику протестовао зашто га болесног и старог покрећу на пут, али пуковник није хтео о томе уопште да разговара са Патријархом, само му је одговорио: Ви ћете имати прилике да своје жеље изразите нашем команданту у Бечкереку. Окренуо се и отишао. На Патријарха је толико утицала ова вест да је он променио боју лица, постао нервозан и само је шетао по соби. Владика Николај је мирније примио вест о покрету. Имао се утисак као да је владика Николај очекивао да ће бити некуда одведени из Војловице, па је увек имао спреман свој мали коферчић са најнужнијим стварима. Говорио нам је понекад о томе. Истина, није ни Николају била пријатна ова најновија вест, али ју је примио мирније и са много мање нервозе.

Патријарх се није тада дуже задржао код нас, него се вратио у своју собу, а владика Николај ће рећи мени: Иди, иди код Патријарха и настани да га развеселиш и насмејеш, јер видиш колико је нервозан и љут, може шлог да га удари. Владика је знао колико је Патријарх мене волео и радо са мном заподевао шале и разговоре. Отишао сам код Патријарха и нашао сам га како седи за столом, хуче и пуши неке дугачке цигаре.

   – Немојте бити забринути, Ваша Светости, рекох му ја. Ви идете у
најбоље друштво. Колико се зна у Немачкој ћете бити са Ериоом, Реганом
и другим великим људима Европе.

   – А теби игра торбица, игра. Ти би радо ишао у то твоје најбоље
друштво.

– Ја бих радо ишао, али ето Немци неће мене да воде.

И тако у шали ја успем заиста да Патријарха развеселим, а нарочито када сам успео да спакујем кофер и Патријарху скувам једну добру кафу. Толико се расположио да се слатко смејао и рекао ми: Ако Бог да живота и здравља, скупо ћу ти платити ову каву.

Василије и ја смо спаковали све ствари које смо сматрали да треба да понесу. Када смо били готови стигла је вест да се покрет одлаже за сутра ујутру у четири сата. Сутрадан у четири сата пред вратима манастира стајала су двоја коњска кола: у једна су стављени кофери, а у друга се сели Патријарх и Владика. Испратили смо их Василије, ја, Десимир (Душан), момак Патријархов, игуман Даннло, две манастирске куварице и неколико радознале послуге. Сели су у кола и отишли за Панчево, а одатле возом за Бечкерек. Тако смо се растали са Патријархом и владиком Николајем, онога дана када су Партизани заузели Ваљево.

Доцније сам слушао од владике Никанора, који је тада био професор гимназије у Бечкереку, да су Патријарх и владика Николај дошли у Бечкерек возом и одсели у једном хотелу у коме су и преноћили, а сутрадан отпутовали даље у правцу Будимпеште. Он их је, тј. Никанор са неким свештеницима и цивилима, посетио у хотелу и са њима разговарао, а за пут су им спремили и нешто хране.

На пут су пошли и Патријарх и владика Николај са нешто мало новаца, не знам да ли су имали по 100.000 Недићевих динара. То није представљало никакву суму, поготову у страном свету. Патријарх је још имао нешто наполеона (о томе сам напред говорио), а ја сам владици Николају спремио једне скупоцене бројанице од топаза, које му је некада поклонио у Америци Михаило Пупин, да му се у нужди нађу. После рата чуо сам, али то нисам могао проверити, да су Владици те бројанице присвојили, однели неки „поштени“ Срби. Дакле, на пут су кренули Патријарх и владика Николај потпуно материјално необезбеђени.

После Патријархова повратка у земљу причао ми је једном приликом како су, да ли у Пешти или Бечу, сишли са воза да ручају у хотелу. Када је требало да плате они су понудили динаре. Келнер није хтео да прими динаре и настало је међу њима објашњење. За суседним столом седео је један Србин који је слушао разговор, па је пришао Патријарху и замолио да он плати цех, да се не би објашњавали са келнером. Патријарх се захвалио непознатом господину и рекао му: Пошто је таква ситуација, ја морам да прихватим Вашу љубазну понуду, то изволите платити. Али, знате ли коме сте платили ручак и ко Вам је дужник? Нико други него Патријарх Српски и Владика Жички. Ако Бог да да се видимо, вратићемо Вам поштено дуг“.

 

Из дневника јеромонаха (потоњег владике) Василија Костића

             Заточење у манастиру Љубостиња

На сваком кораку и у свако доба окупација је сејала смрт, страх и газила правду и слободу. Дани су личили на ноћи, а живот је био раван смрти, коју је окупатор изобилно сејао.

Првих дана окупације владика Николај био је у Жичи. Са свих страна до њега су допирали гласови о тешком страдању српског народа на територији читаве Југославије, ништа није могао да помогне. Само је плакао и ноћима није могао да спава. Стално је понављао: да сам знао да ништа не могу народу помоћи не бих остао у земљи. Ишао бих у иностранство. Да сам млађи ишао бих у шуму, ма се хранио кором са буковог дрвета и пио воде са буковог листа.

Од првих дана окупације, Немци су почели Владику саслушавати. Хтели су да сазнају колико је било његово учешће у Симовићевом пучу 27. марта 1941. године, као и учешће патријарха Гаврила. Саслушавали су га у просторијама конака у Жичи или шетајући са њим под стражом око цркве у Жичи.

Пошто је чуо да су Немци довели из Црне Горе – из манастира Острога – патријарха Гаврила у Београд, Владика ме је послао у Београд са налогом да дођем у везу са Патријархом, да му пренесем о чему је саслушаван и да ништа није признао. Ако Патријарх има какву поруку за Владику, да му то ја пренесем. Било је то пред Ђурђевдан, око 4. маја. Патријарх је већ био у манастиру Раковици. Прво је био у „Главњачи“ у затвору, па су га због болести пребацили у санаторијум „Живковић“ и после у Раковицу. Сутрадан по Ђурђевдану дошао сам у Раковицу. Стража ме пропустила, ваљда мислећи да сам сабрат манастира Раковице. С Патријархом сам разговарао цело послеподне и сутрадан до подне. Пренео сам му поруке владике Николаја, а Патријарх је мени казао шта треба да пренесем Владици. После мога одласка из Раковице Немци су забранили долазак у Раковицу свакоме који није имао специјалну пропусницу Гестапоа.

Немци нису стали само на саслушањима владике Николаја. Он им је сметао на епархији Жичкој и у Жичи. Бојали су се његове популарности у народу. Наредили су му да мора што пре напустити Жичу и оставили су му да бира место где жели да борави.

Владика је поднео молбу Св. Арх. Синоду за годишње боловање. У молби је навео да му је потребно да се лечи. Због близине Врњачке Бање Владика је изабрао за боравак манастир Љубостињу. По његовој жељи Свети архијерејски синод је одредио мене да будем са њим у Љубостињи. Стављено нам је у задатак да извршимо исправку Вуковог превода Новог Завета.

У Љубостињу смо стигли уочи Петровдана 11. јула 1941. године. Немци су овде, у ствари, конфинирали владику Николаја. Из Љубостиње није нигде смео да иде. Често је саслушаван од Гестапоа и од шефа Гестапоа за Балкан, Тајхмана.

Приликом тих саслушања тражене су и услуге од стране владике Николаја. Тражило се да он преко радија или штампе позове српски народ на покорност и сарадњу са окупатором. Увек је то одбијао, убеђујући саговорнике да српски народ није што је немачки народ. „За све Немце мисли Фирер и сви га слушају. Срби су индивидуалисти. Свако мисли својом главом. Зато је било много политичких партија у старој Југославији“.

„Ви мислите да сам ја популаран у српском народу. Ако стварно то јесам, изгубићу сву популарност у народу уколико бих препоручио било какву сарадњу. Српски народ је слободарски народ. Не воли окупацију ни окупаторе. Зато се вековима борио да отера разне окупаторе и поврати своју слободу. Од вас Немаца зависи хоће ли српски народ бити миран и лојалан или не“.

Почетком августа 1941. године дошла је једна немачка војна јединица и запосела брежуљке око манастира Љубостиње. Нико није знао због чега је ова војска дошла. Међутим, на Преображење, 19. августа пред вече, дошло је у Љубостињу неколико немачких војних камиона пуних војске.

Сви у манастиру били смо на вечерњој служби у цркви. Био је и Владика. Војници су упали у цркву. Прекинули смо службу и изашли напоље по наређењу Немаца. Узели су кључеве од старешине манастира од свих просторија. Свуда су извршили претрес стално понављајући „Фон Чича“. Није нам било јасно шта хоће, јер нису чисто изговарали речи. Владика Николај услед старости седео је на столици док смо сви остали стајали. Када му је пришао један од војних старешина, Владика га је упитао: Кога тражите? Из одговора разумео је да њега траже, па је рекао: Ја сам. Одмах су га опколили немачки војници и повели према камионима. Увели су га у кабину једног камиона. Са њим су повели и професора Драгића Пешића из Београда, који је тих дана дошао био из Београда, па им је био сумњив.

Владику и професора Пешића одвели су Немци у Крушевац. Пешића су одвели у Обилићево, а Владику у гимназију. Саслушавао га је генерал до поноћи. Био је тумач-преводилац. Генерал је знао ко је владика Николај, али га није понудио да седне. Када је Владика, ради исправке погрешног превода његових речи, проговорио немачки, генерал му је рекао: Па, Ви знате немачки.

– Знао сам, одговорио је Владика, али сам прилично заборавио.

– Нисте заборавили, рекао је генерал. Ви боље говорите немачки него ја. Нисте хтели да говорите директно, него преко тумача, да бисте пратили мој разговор са тумачем.

– Изволите сести, присетио се генерал да понуди Владику да седне.

– Хвала, господине генерале, одговорио је Владика, могу и да стојим.

– Али ја вас молим, изволите сести, одговорио је генерал повишеним гласом.

– Најлепше хвала, господине генерале, стајаћу, гласио је одговор.

– Али ја Вам наређујем да седнете, љутито је рекао Немац.

– Не могу да седнем, рекао је Владика. Ви сте знали ко сам ја и нисте ме понудили да седнем, а када сте чули да говорим немачки, одмах ми нудите да седнем. Зато нећу и не могу да седнем.

Ово саслушање настављено је до зоре. Многи Крушевљани су са својих прозора видели Владику како га саслушава генерал и препознали су га. Сутрадан већ је цео Крушевац знао да је владика Николај ухапшен, али нису знали да су и њега одвели у Обилићево.

 

Пред Други светски рат (1935, прим. прир) владика Николај добио је од Хитлера орден за грађанске заслуге, што је лепо уредио немачко војничко гробље у Битољу из Првог светског рата, као Охридско-битољски владика. Орден му је предао у присуству патријарха Варнаве у Београду фон Херен, немачки посланик.

Полазећи из Битоља после окупације Југославије маја месеца 1941. године, ја сам узео овај орден и понео га са собом у Краљево, а потом у Љубостињу. „Злу не требало“, каже наш народ. Када су Владику одвели у Крушевац, пошао сам сутрадан са старешином манастира Љубостиње у Крушевац да видимо шта је са Владиком и понео сам Хитлерово одликовање за грађанске заслуге. Замолио сам неке људе да покажу овај орден генералу који је Владику саслушавао. Када је угледао орден, скочио је и салутирао: Хајл Хитлер! Када му је објашњено због чега је Владика добио ово одликовање и да је он из хришћанских и хуманих разлога настојао да се уреди гробље немачких војника у Битољу, палих у Првом светском рату као наши противници, генерал је ствар проучио, проверио и наредио да се ослободи и владика Николај и професор Пешић.

У ствари, Владику су ухапсили на Преображење због погрешних информација војника који су запосели брежуљке око манастира. Они су сваке ноћи посматрали како се на прозорима манастирских конака појављује светлост. Час се појави, час се угаси. Мислили су да неко из манастира даје сигнале илегалцима у шуми. Известили су своје претпостављене да манастир има везе са шумским људима.

Када је на саслушању генерал поставио Владици питање шта зна о тим сигналима са прозора манастирских конака, Владика му је одговорио да то први пут сада чује и да сигурно зна да тога у манастиру нема. Војска је била у заблуди и погрешним информацијама обманула и самога генерала. Ратно је време. Нема ни струје ни петролеја да би светлост дуже горела. Једино су воштане или парафинске свеће употребљаване за осветљење. Има много сестара. Свака уђе у собу и изађе, носећи свећицу. Посматрачу у ноћи чини се да су ти чести улази у разне собе и изласци сестара са запаљеним свећама некоме нешто сигнализирали. У страха су велике очи, па се и овим немачким осматрачима причинило да се из манастира дају сигнали, док у манастиру никоме није падало на памет да се служи таквим средствима.

После масовног стрељања у Краљеву, око 9, 10. и 14. октобра 1941. године, немачки командант места у Крушевцу, професор Универзитета у Минхену, не знам му име, дошао је у Љубостињу до владике Николаја. Било је то око 25. октобра. Када сам ушао у Владичину канцеларију овај је клечао и говорио: Ја сам Немац. У мени су две личности, Немац и Хришћанин. Као Немац морам да извршим свако наређење претпостављених немачких власти, која су често нехришћанска. Као Хришћанин таква наређења не бих смео нити могао да извршим, а то би ме довело до одговорности пред мојим властима. Дошао сам да ми помогнете. Знам да сте велики Хришћанин и да волите свој народ. Ви сте владика овога краја и града Краљева који је последњих дана много страдао. Хиљаде невиних људи је стрељано ових дана у Краљеву. Овом граду предстоји још већа опасност. Биће са земљом сравњен, ако се не повуку четници и партизани. Они су блокирали град и не може се ући ни изаћи из њега. Знам да сте ауторитет и за једне и за друге. Послушаће Вас. Треба да се повуку из Краљева да би се становништво снабдело храном и осталим што му треба. Кад ја као Немац хришћанин чиним ово према српском народу, Ви ћете и као владика и као хришћанин још више учинити за свој народ. Рат неће вечно трајати. Завршиће се. Кад будем као слободан човек дошао у Крушевац, хоћу да прођем кроз Крушевац ведра чела и уздигнуте главе и да чујем како српски народ говори: „Ово је највећи пријатељ српског народа био за време најцрњих дана под окупацијом и у току Другог светског рата“.

Владика Николај прво је одбијао да пристане на одлазак у Краљево. Овом племенитом Немцу се захвалио на заузимању да се помогне Краљеву, али је одлучно протествовао против почињеног злочина у Краљеву када је стрељано 6 до 7 хиљада невиних људи од стране Немаца. „Зар је то германска култура, рекао је Владика – да за једног Немца стрељају стотину Срба који нису ништа криви? Турци су били правичнији. Убијали су ако се ухвати кривац, убица. Немци убијају стотину невиних људи ако неко убије једног Немца и не траже убицу. Нема нас на стотине милиона као Кинеза, па се и не познаје ако се убије неколико стотина или хиљада Кинеза. Нас Срба је свега неколико милиона и познаје се ако се убије један човек. Нисмо ми жути мрави да нас Немци убијају, а да се не познаје. Ако сам крив и мене убијте. Више волим да погинем, него да гледам свакодневна страдања мога народа“.

На молбе и наваљивања овог душевног човека Владика је пристао да пође у Краљево и да га ја пратим. У Ратини, близу Краљева, срели су нас немачки официри. То је била прва екипа која је пошла из Краљева према Крушевцу после месец дана опсаде Краљева. Саветовали су нас да се вратимо, пошто је пут ка Краљеву миниран. Указали су нам камионе иза њих. Два су наишла на мину. Од њих је остао само гвоздени скелет. Шофер који нас је возио уплашио се мина и почео да плаче. Владика му је препоручио да се врати, а ми ћемо за Краљево продужити пешке. Ипак нас је повезао за Краљево, држећи се строго коловоза. У Краљево смо срећно стигли.

У Краљеву је била ретка кућа без црног барјака, којим је изражавана туга и жалост за стрељаним чланом породице. Краљево је било опустело и у „црно завијено“. Нигде живе душе. Кад смо стигли у цркву и зазвонила звона због доласка Владичиног, живи су изашли из својих скровишта и зачас испунили цркву. Владика је одржао стрељанима парастос. Од уздаха, плача и јецаја присутних молитва се није чула. Владика је говорио, тешио и храбрио ојађене. Његове речи сливале су се са плачем и уздасима. Чим смо изашли из цркве дошли су Немци по Владику. Командант казнене експедиције, мајор Алфонз Мауцијевић, пољског порекла, наредио је да Владика одмах дође њему у канцеларију. Ја сам пратио Владику до канцеларије.

Мајор Мауцијевић је заузео оштар став према доласку владике Николаја у Краљево. Рекао је да је он овде најстарији, те нико није могао послати Владику на његов терен са задатком да дође у контакт са вођама четника и партизана. Владици је забранио да било с ким долази у додир; одредио је једну кућу где је Владика морао да остане у притвору док мајор не дође у везу са Београдом и Нишом с којима ће расправити питање овог доласка.

Владика Николај је рекао овом команданту да га је немачки командант Крушевца, пореклом Немац, молио да дође у Краљево док се он, Алфонз, пореклом Словен, овако непријатељски и дрско понаша према српском народу и према њему Владици. „Али, велики је Бог и ником неће остати дужан, па ни вама, господине мајоре“, рекао је Владика и у пратњи стражара отишао у кућу одређену за његов притвор. После разговора са војним властима из Београда и Ниша, мајор Алфонз саопштио је Владици да се мора вратити у манастир Љубостињу и да не може бити говора о његовом састанку са вођама четника и партизана, називајући га англофилом и највећим германофобом. Тако смо се са Владиком вратили у Љубостињу не свршивши посао ради кога смо дошли у Краљево. Немачки командант из Крушевца дочекао нас је у Трстенику. Извинио се Владици што је у Краљеву наишао на непријатељски став месних власти. „Рат ће се завршити, рекао је овај човек. Српски народ ће преживети све невоље које су га снашле и остаће да живи и после мене и после мајора Алфонза Мауцијевића. Историја ће казати, Владико, ко је правилно радио; ја или Мауцијевић. Ви сте и овога пута показали да имате велику хришћанску душу и да волите и свој народ и човека уопште“.

 

Војловица

 

Манастир ВОЈЛОВИЦА – Банат

Среда, 16. XII 1942. г.

У пола девет увече на дан пророка Софонија доведени смо са владиком жичким Николајем из манастира Љубостиње у манастир Војловицу. Данашњи дан толико је претрпан догађајима да их је тешко прибрано средити.

Још ујутрос до пола седам били смо мирни. Свршили смо Јутрењу у капели новог конака и спремали се да пређемо у цркву на Свету литургију. Наједном нас трже пуцањ многих пушака у башти поред новог конака. Било нам је јасно да је војска, јер се на два дана раније причало да се спрема нека акција, само нас је изненадио пуцањ, пошто нисмо знали због чега је.

Похитам прозору. Војска! Изађем у ходник. Ту сусретнем сестре: Миланку и Косану. Претрнуле од страха, веле: убише Буду шумара. Буда је, свакако, на споредну капију пошао у шуму. Немци су за њим пуцали, али га нису погодили. Из страха од Немаца са Будом су побегли у шуму и неки радници: зидари и дрвари, који су се ту затекли.

Немци су већ били у манастирском дворишту. У џеповима сам имао неке писане ствари против њих. Немајући времена да их уништим пођем Немцима у сусрет одважним кораком. Сусретнем се с неколицином пред самом црквом. Један између њих, Кунц, упита ме на српском:

– Ви сте др Василије Костић?

Пошто је добио потврдан одговор, наставио је:

– Ви сте овога тренутка лишени слободе.

Да бих сазнао шта намеравају са владиком Николајем, који је био у новом конаку, рекао сам Кунцу:

– У реду, само да о томе јавим владици Николају.

На ове речи Кунц је додао:

– И он је лишен слободе.

Ја сам трчао према соби Владичиној, а за мном неколико Немаца са упереним шмајзерима на мене, бојећи се, ваљда, да им не побегнем. Владика је вест примио са узбуђењем, али без роптања. Речено нам је да се до девет сати спремимо за пут. На вратима Владичине собе остао је стражар са шмајзером на „готовс“. Мене је у истом ставу отпратио до моје собе Кунц. Он је стајао на вратима од моје собе док сам се ја спремао. Био сам брзо готов. Спремање није трајало ни десет минута. Имао сам све много раније спремљено, као и Владика. Он је стално говорио да нас двојица будемо увек спремни за одвођење из Љубостиње. Куфери треба да стоје у приправности. Кад Немцима буде најгоре, одвешће нас.

Да бих искушао шта Немци смерају са нама избацио сам из куфера једне ципеле и још неке ствари. Прметивши ово, Кунц ми рече:

– Узмите ципеле и све ово што сте избацили; требаће вам.

Помислих у себи: значи немају намеру да нас побију!

Враћајући ципеле и остало у куфер, упитах Кунца:

– Добро, куда нас водите одавде?

– Не знам, рече, куда тачно треба да идете. Знам само да је путовање према Београду и трајаће отприлике пет часова. Кад стигне потпуковник Тајхман он ће, ваљда, знати да каже и место куда идете.

Брзо смо се спремили и ја и владика, те су нам стражари добацили:

– Спремили сте се брзо као војници.

Међу сестрама велико узбуђење, страх, жалост и туга, помешани са плачем и јауком свију сестара. Не знају куда идемо, нити зашто нас воде. Мати Сара кроз плач нешто пита. Више разумеш из погледа него из нејасних речи. Интересује се шта је са радио-апаратом, који смо тајно слушали. Кунц примећује да се о нечему ради, али не разуме шта је по среди, па пита:

– Шта каже сестра?

– Било би им лакше кад би знале куда идемо, велим Кунцу; боје се да нас не побијете.

– Не бојте се, вели узбуђено Кунц. И ми смо људи, а не зверови.

Сазнајемо да је војска довела у мастирско двориште стотину сељака из околине, који су ухваћени на путу за Трстеник, куда су били пошли због пијачног дана. Затворили су професора Јована Велимировића и манастирског послушника Живорада Васића. Бојимо се да им се нешто рђаво не догоди после нашег одласка, па смо замолили неке од официра да и њих двојицу поведу са нама. Дозволили су и одмах су их позвали да се спремају.

Војска врши претрес по целом манастиру: у цркви, по собама свију зграда, чак гледа и по бунарима. Ушли су војници и у подрум. Вршећи претрес буради толико су се напили да су пустили да вино и ракија теку на славине. Један капетан једва је успео да их удаљи из подрума. Закључао је подрум и кључеве предао мати Сари, старешини манастира.

Одавно смо спремни за пут. Девет сати је прошло, а ми никако да кренемо. Чекало се на Тајхмана. Најзад, и он је стигао. Владици је саопштио да идемо у манастир Војловицу ради наше безбедности. Примио је реферат да приликом претреса манастира није нађен никакав компромитујући материјал против нас.

Пошто смо још неко време морали остати у Љубостињи дозволили су да можемо ручати. Владика скоро ништа није јео; ја и Јован и јесмо и нисмо.

Око једанаест часова кренули смо из Љубостиње, али смо се морали заустављати. Претурио се аутобус којим су требали да путују војници, наша стража. Видевши да смо се задржали сестре су појуриле у цркву на молитву Богородици не би ли нас Она спасла од овог пута.

У пола дванаест смо кренули аутом. Поред шофера седео је немачки капетан, а позади смо седели владика Николај и ја. Владика је иза леђа немачког капетана подигао руке, стрељајући га уз речи: Убио те Бог и Свети Сава Српски ко кнеза Стреза. Ухватио сам Владику за руке и показао му огледало поред шофера у коме је официр могао да примети покрет Владичиних руку.

Брзо смо били у Трстенику. Тамо је владало мртвило. Тешко да се види који човек. Задржасмо се десетак минута пред среским началством. Деца завирују кроз стакло од аутомобила и поздрављају нас. Од Трстеника преко Краљева, Крагујевца, Тополе и Младеновца стигли смо у Београд у шест и четрдесет пет минута. Одвезли су нас у Ратнички дом, где су нека војна надлештва немачка. Чекали смо три четврти сата. Пошто је извршена замена официра, кренули смо пут панчевачког моста. За пола сата били смо у Панчеву. Ноћ је, али су улице осветљене. Виде се фирме на радњама исписане само латиницом; нигде ћирилице. Мало смо се задржали пред командом полиције у Панчеву, па смо продужили за Војловицу. Око осам часова били смо у манастиру Војловици.

У салону на спрату сачекали су нас монаси манастирски. Било их је четири, на челу са игуманом оцем Данилом Адамовићем. Капетан им је објаснио да ћемо ту остати до даљег привремено. Ником не смеју говорити да се ми ту налазимо. Са нама могу општити само преко двојице стражара, који ће становати у салону испред наших соба.

Јасно нам је било да монаси нису знали за какве су госте спремали собе. Били су запрепашћени кад су угледали владику и мене.

По наређењу страже донели су нам вечеру. Била је мрсна. Затражили смо да нам донесу, ако је могуће, посну вечеру, пошто је Божићни пост. Ускоро смо добили печена кромпира, чаја и хлеба.

Врата од наших соба морала су бити отворена у току ноћи. Тако је стража наредила ради контроле. Преко ноћи двапут су обилазили собе. Уверили су се да смо ту и да ништа не бисмо могли учинити у погледу бекства. Владици су одредили крајњу собу у југозападном крилу конака, једна је остала празна између нас, а мени је одређена соба до салона, у коме је имала да борави стража.

 

17. XII 1942. г.

Од Трстеника за нама су ишли у аутобусу са немачким војницима Јован Велимировић и Живорад Васић. До Крагујевца смо их виђали да иду за нама, али отуда до Београда нигде их не видесмо.

Немачки капетан нам рече у Београду да ће Јован и Живорад стићи тек сутра у Војловицу. То нас забрину; у овом времену тешко је веровати у тачност његових речи. Ипак, они су данас приспели. Стигли су тек послеподне аутомобилом. Ноћили су у Александровој улици у Београду. Одузели су им све ствари, које су им вратили пред полазак за Војловицу. И они су у Београду мислили да ја и Владика нисмо доведени у Војловицу, већ на неку другу страну.

Ствари из Љубостиње још нам нису стигле, а неопходне су нам. Немамо чиме ни да се убришемо. Владика се брише једним страховито прљавим пешкиром, а ја завесом, која је пуна прашине. Немамо ни сапуна ни чешља. Војловицу су опљачкали још првих дана рата, те је лишена најнужнијих ствари. Не даје нам стража нигде из собе те све време проводимо у соби. Ту вршимо и молитве, јер се у цркву не сме. Владика често плаче. Помиње мати Сару и остале сестре у Љубостињи. Кад год дође време за молитву он нешто каже: Сад наше Златице, тако зове сестре, почињу службу; сад су завршиле јутрењу; сад певају ову или ону песму.

Никако да се у души помиримо са новим стањем. Не знамо зашто су нас овде довели и докле ћемо ту остати.

 

3. I 1943. г.

Целе ноћи падала је нека лапавица – киша и снег. По брдима Србије види се снег.

Режим је све страшнији. Служио сам Литургију; Владика је у мантији стајао у архијерејском столу. Осим једног стражара никог другог нема у цркви. Забрањен је народу долазак овде. Констатовасмо за вечером да смо, скоро сви, стегли каиш за по коју рупу од доласка овамо.

Кубура са лампама. Бензина нема, а колико га има не ваља, те седимо у мраку.

 

14. IV 1943. г.

Доста смо седели синоћ у мраку, јер немамо осветлења.

– Е, вели Владика, кад не трошимо осветлење, можемо слободно причати: „Сећам се као да је јуче било. А било је, Бога ми, 1912. г. Сарајевска „Просвјета“ славила је јубилеј, па су многе личности из Србије биле позване на ту прославу. У име Богословије ректор Стева Веселиновић пошаље мене. Проповедао сам о проповедању у Цркви. (Беседа је оставила велики утисак.) На ручку сам био код тадашњег митрополита Евгенија Летице, где сам се упознао са митрополитом Петром Зимоњићем, тада Мостарским, а после Сарајевским. Приређен је банкет у Хотелу „Европи“. Пошто су многи говорили (а присуствовали су: Стојан Новаковић, Петар Кочић, Светозар Ђоровић, браћа Грђићи – Степан и Васиљ) и други, натерали су ме те сам опет говорио. Главни смисао био је: „Браћо, својим љубазним дочеком ви сте нас не само окупирали, него и анектирали“. Проломило се од одушевљења. Жижа Дачић био је купио два пера (увлаке), сарајевски рад. После говора једно ми је поклонио, а друго је понео Краљу Петру, којим је потписао 1914. г. акт о општој мобилизацији (Дачић је причао).

Један пријатељ ме позове те отидосмо на кафу у један чисто немачки локал. Ту је био и Поћорек, гувернер Босне, с којим ме упозна овај пријатељ.

Сви делегати из Србије вратили су се пре мене. Остао сам још који дан да разгледам Сарајево. Зато сам путовао сам за Београд. Кад сам био у Земуну, полицајци, прегледајући пасоше, рекоше ми да пођем са њима до шефа полиције. Били су неумољиви. Без обзира на то што ће ми отићи воз, узмем куферче и сиђем. Шеф полиције ме пита:

– Господине Велимировићу, без сумње сте пропутовали доста по свету?

– Па и јесам – одговорих.

– Е, знате ли најосновнија правила кад се путује? Тих правила се морате придржавати и у нашој земљи.

– Молим Вас, одговорих ја — карту сам извадио до Сарајева и од Сарајева до Београда. Бесплатно нисам путовао. Никога нисам вређао, нити нападао.

– Јесте, вели шеф, али Ви сте вређали нашу Монархију.

Затим су ме увели у једну ћелију. Воз је писнуо и продужио за Београд, а ја остадох до увече. Кад је пошао други воз за Београд, дође дежурни чиновник и саопшти ми да могу продужити за Београд. Никаквог објашњења није било због чега су ме задржали. Тако сам стигао у Београд око поноћи.

Слично ми се догодило 1914. приликом Његушеве прославе у Загребу.

Поред других био сам позват и ја. За сваки случај спремио сам предавање које сам имао да одржим по програму.

Из Београда је кренуо пун вагон Срба. Био је и Воја Јанић, као и ђаци богословије (Благоје – Јустин Поповић и Милан – Иринеј Ђорђевић). Дошавши на земунску станицу, чујем да се распитују Швабе за мене. Изађем. Чиновници веле: Изволите на једно објашњење. Досетим се да може бити и задржавања од пута у Загреб, те спремљен говор предам Воји и овластим га да он то прочита, ако ме задрже. Без објашњења уведоше ме у ћелију, где сам остао до после подне. Око четири часа иде воз за Београд. Саопштише ми да сам слободан и да се могу вратити у Београд.

Било је велико изненађење у Богословији кад су ме угледали. По договору са ректором Стевом отидем у аустријско посланство барону Гизлу да протествујем. После малог чекања прими ме. Објаснио сам му све и питао због чега сам задржан. Он ми одговори:

– Ништа нарочито. У Београду владају богиње, па су
Вас задржали да их не бисте пренели у Загреб. И ништа друго.

На све моје наводе да нисам био само ја из Београда, већ и пуно других, па осим мене никог другог нису задржали, он је одговарао:

– Богиње, богиње, молим Вас, и ништа друго.

Видевши да немам с киме да се објашњавам, вратим се натраг у Богословију. То моје предавање о Његошу прочитао је у Загребу Воја. Био је засут цвећем и побрао ловорике, као на Олимпијади“.

 

Владика вели да се човечанство налази у опасности од три ствари:

1)  Интелектуализма без вере

2)   Индустријализма без земљорадње и

3)   Интернационализма без благородног националног васпитања.

***

Досад смо шетали око Цркве по упрљаном од живине простору. Данас смо добили од Мајера дозволу да шетамо по парку испред конака. Парк је много чистији него око Цркве. Може се рећи да је око Цркве најпрљавије, јер уза саму Цркву постоји живинарник. И никога нема да ово ругло уклони.

 

22. IV 1943. г. Велики Четвртак

Нема никога од манастирских калуђера, који би данас служио. Стога сам служио ја. Сишао је у цркву и Владика.

После подне, Велико бденије са читањем дванаест Јеванђеља служили смо у келији.

Понуђено нам је данас да се купамо. Владика није хтео, а ми смо понуду прихватили. Купали смо се у кади, која је недавно донета из Београда, али свакако су се бебе у њој купале. Може се само седети у њој, а никако опружити. Ипак, како тако окупали смо се. Чини ми се да сам пола себе оставио у кади. Скоро пола године се нисам купао. Већ сам осећао како заудара од мене мирис. Да ли су то други осећали не знам. Било ми је тешко, али сам био решен да без протеста подносим, макар то трајало не знам како дуго. Јер, роб је роб. А ја сам данас само то у физичком смислу. Јер, душу и мисао, како једном рече Владика, нико ми поробити не може.

 

23. IV 1943. г. Велики Петак

Ни један дан нам није био тежи него Велики Петак. Владика је целог дана био веома нерасположен. Од како смо овде, ево више од четири месеца, никад није био утученији него данас. Најбитнији разлог овоме нерасположењу јесу прилике у којима дочекујемо Велики Петак. Под катанцем на прозорима, при закључаној цркви, у коју можемо под стражом ићи, али манастирски монаси не могу присуствовати. Њима је забрањено, да се не би с нама састајали. Стога ће ићи у оближње село Старчево. Значи, ми смо узрок да они не иду цркву на Велики Петак да се моле Богу! Нашим стражарима (један Србин, други Немац) ствар се не може објаснити, нити је и поред најбоље воље могу уопште разумети. „Ми смо паше, они су субаше“, тако они мисле.

Питали смо за Плаштаницу. Одговорили су нам да је све у реду. Кад сам сишао у Цркву, ње нигде ни од корова. Стражар ме стално уверава да је она ту, по чему сам закључио да не зна о чему се ради. Прегледао сам олтар, црквене ормане – нема па нема. Зовнемо онда манастирског ђака, који је нађе сву изгужвану, као пачавру, међу разним црквеним стварима у орману. И не само то, него се скоро све распала од влаге. Боже опрости, али тешко би се човек усудио да је целива. Тако је ужасно погледати је.

Астал и друго што је потребно за гроб! И о томе је боље не говорити. Све само неке шклопоције, како би рекао прота Стева Димитријевић. Видим да ћемо тешко моћи да изнесемо Плаштаницу на Велики Петак. Вратим се и реферишем Владици све ово. Он одлучи да служимо у келији. Место Плаштанице служиће нам антиминс. Тако и учинисмо. Кад је запевана Слава на Стиховње и Тебе одјејушчагосја… Владика у епитрахиљу и малом омофору, а ја у епитрахиљу, обнесосмо плаштаницу (антиминс) три пут око његовог писаћег стола, па је положисмо на други сточић, који ничим није украшен. Ова сцена је потресно деловала на мене. Једва сам се уздржао да не заплачем. Зар нам нису могли омогућити наши чувари да пристојно обавимо ову свечаност хришћанску? Па и они стално говоре да су хришћани и да се боре против безбожника!

 

25. IV 1943. г. Ускрс – први дан

Велику Суботу провели смо у келији. Нисмо у цркви служили, чинећи места домаћем свештенству, да се не би жалили на нас као да смо узурпирали њихово право. Али, ни они нису служили. Изгледа нису им дозволили. Зашто? То знају само наши чувари.

Ми смо без Литургије служили све остало у келији. Више пута сам приметио како Владика плаче. Држати лава у кавезу уочи највећег празника, који је научио да по десет дана после Ускрса стално служи у разним црквама своје епархије, то значи много.

Данас, на први дан Ускрса почели смо Службу у цркви у пет сати. Само Владика и ја. Јова и Тадеј певају, а Живорад послужује у олтару. Васкрслога Христа осећамо присутног. Нема ко да нам звони кад смо пошли литијом око цркве певајући: Воскресеније Твоје Христе Спасе, анђели појут на небесјех… Замолим чувара Живковића да позове манастирског ђака Илију да он звони, али он као да није Србин. Хладно одговори: Морате све сами, забрањено је да ико уђе у цркву, осим вас. Тадија је звонио. Трипут смо обишли око Цркве певајући, а звона су стално звонила. Наш агент ни у цркву није ушао, иако је раније улазио. Мислим: зар и оваквих Срба има? Не ући на Ускрс и не целивати Јеванђеље, крст и икону?

Служимо најрадоснију Службу, службу Васкрсења, а Владика својим сузама кваси антиминс на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекује од њега данас духовне хране, а он стешњен и притешњен овде, нема с ким ни Службу људски да служи. Он и један свештеник, чак и без ђакона?! Ово нам је трећи и најтужнији Ускрс под окупацијом. Хоће ли Бог дати да буде и последњи?

После цркве вратисмо се у келију. Владика посла по јаје братству манастирском. Јаја смо на време купили и куварица их офарбала.

После ручка намесник у присуству агента дође да нам честита празник и донесе на послужавнику неколико јаја. Како су у последње време пооштрили мере према нама први пут неко од домаћих учини посету.

 

6. V 1943. г. Ђурђевдан

Уочи Ђурђевдана служио сам вечерње у цркви. Како смо оставили отворене двери на Ускрс тако смо их сада нашли. Нико није у међувремену служио. По свему изгледа да манастирско братство више не служи у својој цркви, иако се то нама не говори.

На сам Ђурђевдан служио сам Јутрењу и Литургију. Присуствовао је и Владика. Једино то од Ђурђевдана. Свега осталог лишени смо. Ни уранка, ни млека, ни сира, ни јагњета ђурђевданског. Тешимо се надом на бољу будућност.

Јуче смо добили распоред о устајању, доручку, ручку, вечери, спавању, шетњи, примању воде, отварању и затварању прозора.

 

6. V 1943. г.

Владика вели: „Господ је корен, Црква стабло, а све друго у друштву: наука, култура, цивилизација, јесу гране и лишће на дрвету. Корен је невидљив, као што је Господ невидљив, али држи стабло, као што Господ Цркву држи; стабло је покривено гранама и лишћем, не види се много, али соковима из корена и себе храни и гране и лишће, као што се и Црква скоро не види, но својом духовном храном, својим соковима, храни све у овом свету. Тако и треба да буде уређено друштво. Црква центар да буде свега иако се неће видети. Јер и стабло се не види, али храни све што је на њему“.

 

26. VI 1943. г. Видовдан

Патријарх није служио две године — од окупације. На молбу Владичину пристао је да служи данас. Добио је из Београда одјејање. Из Панчева је дошао протођакон Никола Миловановић, професор. Дозволили су намеснику Данилу да и он служи. Тако смо нас тројица служили са Патријархом Литургију и парастос изгинулима за веру и отечество.

Патријарх је био врло расположен. Две године не служити и не причестити се! То је много. Зато се данас осећао као препорођен. Владика је био весео што се Патријарх после толике паузе молио за живе и мртве.

 

Из Мемоара патријарха Гаврила

„После неколико дана саопштено нам је да се спремимо за пут, а у ком правцу нису хтели да нам кажу. Освануло је дивно јутро. Дошли су камиони и у један смо ушли ја и епископ Николај у пратњи око 20 гестаповаца. Они су имали дужност да нас некуд спроведу. Тако смо стигли до Великог Бечкерека, где смо сишли с камиона. Овде смо чекали на воз који је имао да нас одвезе у правцу Будимпеште. Обојица смо били болесни и уморни од вожње у камиону. Немац је био шофер који је возио таквом брзином да смо се целим путем тресли. Наше здравствено стање овим је било погоршано. Чим смо стигли у Велики Бечкерек рекао сам Епископу Николају, пошто говори добро немачки, да лично протестује противу оваквог поступка вожње са камионима, која нам је проузроковала погоршање нашег ионако слабог здравља. Немци су на све то гунђали и нису ништа одговарали, али су ипак предузели да нам доведу једног лекара који је био по народности Рус, али је био наш држављанин. Увели су нас у чекаоницу на станици где нас је овај лекар нашао. Он нас је питао шта нам фали. Ми смо му објаснили своје здравствено стање, а нарочито последице вожње камионом коју је било тешко издржати. Лекар нас је добро разумео, али нам је слабо могао шта учинити. Дао нам је неколико пирамидона и аспирина како би нам умирио болове. Са овим лекаром наставили смо вожњу до Пеште, гладни, жедни и изнурени. У Пешти су нас стрпали у жељезничке фургоне и под таквим условима дошли смо до злогласног логора Дахау. Лекар нас је у Пешти напустио, а остала је само гестаповачка пратња. Ми смо обојица били толико изнурени од пута да нисмо били ни за шта. Немци нису о томе водили рачуна, него су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ.“

 

Писмо Синода ђенералу Недићу

Господине председниче,

Ових дана посетио нас је орган немачке полиције поручник г. Фајстрицер са тумачом наредником Аханом и известио нас да су Његова Светост Патријарх Српски господин Гаврило и Преосвећени епископ Жички господин Николај дана 14. септембра ове године одведени из манастира Војловице код Панчева где су се досад налазили у заточењу и да су отпраћени преко Великог Бечкерека у Винервалд крај Беча.

Посета ових органа немачке полиције имала је само ту сврху да нас о томе обавести.

На питање наше зашто су одведени из манастира Војловице изјавио је поручник г. Фојстрицер да је то учињено из опрезности и опасности од нападаја партизана. Том приликом изјавио нам је овај орган немачке полиције да ће се Његова Светост господин Патријарх и Преосвећени епископ Николај моћи у Винервалду слободно кретати, да ће моћи примати посете и писмено са нама у отаџбини општити. Надаље су нам обећали да ће у случају посета личног лекара Његове Светости, као и свију других лица, који би по нашем одобрењу тамо у посете одлазили, ићи у свему у сусрет и издати потребне исправе.

Одмах сутрадан одредили смо шефа кабинета Његове Светости г. Душана Дожића да се спреми за пут и упути у Беч заједно са др Павлом Дредуном, личним лекаром Његове Светости. Када је г. Душан Дожић у ту сврху, а ради издања потребних путних исправа отишао у немачку полицију, изјавио му је г. поручник Фајстрицер да му не може издати путне исправе, јер се не зна још тачно да ли је нови боравак Његовој Светости одређен у Винервалду код Беча или негде у близини Граца или можда негде на трећем месту, и да ће чим за то сазна дати тачно обавештење.

Г. Душан Дожић је тако рећи свакодневно и лично и телефонски тражио очекивано обавештење од овдашње немачке полиције и ево све до данас већ дванаести дан не може да се сазна куда су Његова Светост и Преосвећени епископ Николај одведени.

Према накнадно прибављеним информацијама Његова Светост и Преосвећени господин епископ Николај кренули су из манастира Војловице против њихове воље и то на брзу руку, тако да собом нису понели ништа сем најнужнијег.

Поступак овај немачке полиције, као и неизвесност о садањем боравку, много нас забрињава, као и целу нашу околину која за ово зна, па Вас молимо, господине председниче, да се преко редовних немачких власти заумете и сазнате где се Његова Светост и Преосвећени господин Николај налазе, те нам омогућите да било на ма који начин можемо доћи с њима у везу, као и да предузмете све потребно да се њихово тешко стање олакша и да се они врате натраг у отаџбину.

Изволите, господине председниче, и овом приликом примити уверење нашег особитог поштовања.

Београд, 26/13. септ. 1944.

За Председника Светог архијерејског синода

Члан, митрополит Скопски Јосиф.

 

Ослобођење из логора Дахау

(Живорад Миленковић, Искра, Минхен, 1. децембар, 1996, стр. 18)

О ослобођењу патријарха Гаврила и епископа Николаја писано је до сада доста, а вероватно ће се о тој теми још писати, јер изгледа да још увек није све објективно разјашњено о њиховој судбини у временском периоду од априла 1941. до маја 1945. године.

Оно што ми се чини да мање више у свим досадашњим освртима на ову тему недостаје, то је једна објективна анализа појма ослобођење, јер баш на овоме се разилазе схватања самог патријарха Гаврила од схватања појединих чланкописаца на ову тему.

Да бисмо имали јасну слику о самом појму ослобођење потребно је да пођемо од стварне ситуације у временском периоду између априла 1941. године тј. од напада немачког Трећег Рајха на Југославију, па до 8. маја 1945. године, када је Немачка побеђена од стране Англоамериканаца и капитулирала као велесила и као окупатор скоро целе Европе.

Немачка ратна машина је разбила Југославију, распарчала је на више делова, а Србију је окупирала и у њој завела сурови окупаторски режим. Од априла 1941. године однос између Немаца и Срба је био јасно постављен: Немци су окупатори и господари живота и смрти, а Срби су робови, ратни заробљеници без обзира где се налазе, било у заробљеничким логорима широм Немачке, било у Србији, без обзира на каквом су се положају налазили и без обзира чиме су се бавили, Срби су били почев од генерала Милана Недића, председника Владе народног спаса, па до последњег сељака, радника или детета у колевци, немачки заробљеници на одсуству. Немачки окупатор је могао са Србима да ради што му се прохтело, без обзира да ли је то било у складу са одредбама међународног права или не.

Срби, немачки заробљеници, су могли да говоре о ослобођењу само онда кад више нису били под контролом немачке окупаторске силе.

И патријарх Гаврило и епископ Николај су били притворени и стављени под директан надзор немачке војне силе у манастиру Војловица. Кад су Немци почели да се повлаче из Београда онда су повели са собом и њих двојицу и стрпали их у злогласни концентрациони логор у Дахау, крај Минхена. Кад су генерал Недић и Димитрије Љотић сазнали где се налазе патријарх Гаврило и епископ Николај, одмах су замолили немачког опуномоћеника за Југоисток, Хермана Нојбахера, да издејствује њихово пуштање из конц-логора Дахау. Нојбахер је на састанку у Бечу, 13. децембра 1944. године, обавестио Љотића да се „његовој молби изашло у сусрет“ и да су патријарх Гаврило и епископ Николај пуштени из Дахау и „сада се налазе у једном месту у Баварској ради лечења и опоравка“ (Б. Костић, За историју наших дана, стр. 187). Нојбахер је такође издејствовао да се патријарху Гаврилу и епископу Николају „дозволи слободно кретаље на немачком тлу“. (Мисли свакако на све тло окупирано од стране немачке војне силе – Ж. М). Тако су они могли да оду у Беч, да посете националне јединице у Словенији и Истри и да одатле крену за Швајцарску, где је требало да обаве своју мисију код савезника. На жалост, стигли су само до Кицбила и били су смештени у Гранд-хотелу, где се налазио и генерал Милан Недић.

Дакле, овде није реч о ослобођењу из конц-логора Дахау, већ о њиховом пуштању из логора. Немачка војна сила их је довела у Дахау и та иста сила их је пустила из Дахау, а на молбу генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Они су, међутим, и даље остали немачки заробљеници на одсуству, као што је то било и са осталим Србима. Зато је Патријарх Гаврило могао да говори о ослобођењу тек кад су америчке трупе стигле у Кицбил, 8. маја 1945. године. Англоамеричке трупе су потукле и приморале на капитулацију немачку војну силу. Тако патријарх Гаврило у својим Мемоарима (стр. 563) каже: „Ја сам ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу 8. маја 1945. године“.

 

Патријарх и Владика о ослобођењу

Поводом свога ослобођења патријарх Гаврило и епископ Николај су дали изјаву како би Американци били подробно упознати са њиховим страдањима и немачким настојањима да их искористе, после Дахауа, за своје циљеве. Изјаву је написао епископ Николај на енглеском језику, а потписали су је обојица. Она гласи: „Двадесет петог априла 1941. био сам ухапшен од стране Немаца и држан у затвору од Гестапоа, под врло бедним околностима, до краја јануара 1943. Тада су ме повели и преместили у санаторијум господина Живковића у Београду где сам био у кревету девет месеци. Овде сам морао плаћати све трошкове, не само за себе, већ и за војнике Гестапоа.

У мају 1943. премештен сам из манастира Раковице преко Дунава у други манастир, Војловицу, где сам затекао епископа Николаја, који је био затворен шест месеци раније. Овде смо провели све време до краја септембра 1944, под ужасним околностима, и после свега обојица смо одвучени у Баварију у концентрациони логор у Дахау близу Минхена. Овде није потребно описивати живот који смо ми имали на овом месту, чија је историја позната целом свету. После два месеца ја сам се разболео, скоро на смрт, и у сагласности и на инсистирање др Унтермајера војне власти логора упутиле су нас опет Гестапоу. Управо пред Божић ми смо премештени у Шлирзе у јужној Баварији.

Крајем јануара 1945. немачки конзул Кронхолц дошао је са друга два чиновника и одвео нас у Беч. Нама је речено: „Ви сте сада слободни“. Ипак, ми нисмо били слободни у свему, већ смо смештени у један званични гестаповски хотел. Тада су нам рекли: „Ви ћете бити премештени у Мериенбад где ћете се моћи одморити“. Убрзо после тога су нам рекли: „Ви нећете ићи у Мариенбад већ у Баден близу Беча, где ћете се моћи одморити и имати све што је потребно за лечење ваше болести“. Од тога није било ништа. Ми смо држани у Бечу под врло страшним дневним бомбардовањем преко два месеца. Више смо живели у склоништу него у собама, што је деловало врло много на погоршање нашег здравља. Када смо питали: „Колико дуго?“, одговорили су нам: „Ви ћете бити одмах премештени у Бад Гештајн у Тирол“. То је такође била једна обмана. На крају нам је речено да ћемо бити премештени у Трст. На крају преместили су нас у место Фелден, где смо држани десет дана. То је било крајем марта, близу Васкрса (према западном календару). После десет дана ми смо премештени у Горицу, у друштву гестаповског полицајца под чијим надзором нам је било дозвољено да видимо наш избегли народ, укључујући свештенике и војнике. После тога отишли смо у Трст свега на један дан. Тада опет у Горицу. Одатле је, по др Нојбахеру, требало да идемо у Швајцарску преко Кицбила. Речено нам је да узмемо храну за тридесет шест сати, што смо и учинили.

Стигавши у Кицбил, 24. априла, стављени смо у Гранд Хотел. Овде смо се нашли у средини свих врста људи свих земаља и занимања. Уместо да нас једном упуте према швајцарској граници, као што су обећали, Немци су нам рекли да треба да чекамо један или два дана. После тога, они су наставили да нам говоре да ће то бити „сутра“. После једне недеље Нојбахер нам је рекао да су путеви према Швајцарској доведени у опасност од америчких и француских трупа и да је било немогуће ићи даље од овог места. Ми смо били срдити и протестовали смо, али он је био равнодушан.

Тумачење за овакво понашање према нама сигурно мора бити у овоме: Они су желели да изврше притисак на нас, да нам нареде да чинимо њихову вољу. Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.

Док смо били у Бечу они су предлагали Патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово рекавши: „Ми смо духовне и религиозне вође српског народа, и немамо ништа са политиком и војним пословима“.

Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом Српског патријарха, у циљу (како др Клибер рече) „дискутовања унутрашњих ствари Православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића, посветио новога српског епископа у Загребу. Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом. И због тога је ова одложена.

На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден, како стоји горе, у Горицу и Трст. У овом месту је дат Патријарху један аутомобил. То је био „пакард“, узет са бензином од наших четника. То је учињено у циљу да ми „наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили. У то време, видећи да је Немачкој близу крај, др Нојбахер нам је хитно дао чувара, грофа Чернина, који нас је са гестаповским агентом пребацио у Кицбил. Он, др Нојбахер, чекао нас је у Кицбилу и држао нас овде до краја. „Будите мирни“, рекао нам је једном, „ја ћу лично ићи са вама“, тј. у Швајцарску.

Ми верујемо да су Немци покушавали све време од Шлирзера до Беча да нас заваравају и да нас искористе за своје политичке циљеве. Пошто то нису постигли желели су да нам се освете водећи нас у Кицбил међу оне мешовите странце да би нас изложили ризику. То је учињено можда зато да би они били под нашом заштитом када Американци буду дошли.

Ову изјаву пишемо у циљу да америчке власти знају све махинације кроз које су Немци желели да нас искористе за себе и против туђинаца, после четири године мучећи нас.

Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије, тј. одговорна за рат између ове две земље.

Сада молимо да нам се да могућност да поправимо наше оронуло здравље и да се одморимо. Ми такође имамо потребе, врло непријатне, за извесну помоћ око набавке материјала за одећу и друге потребе“.

Извори: Свети Владика охридски и жички Николај, издање Епархија Жичка и манастир Жича, 2003. и Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело, Епархија шабачко-ваљевска, 2001.

АНТЕРФИЛЕ:

Обичан човек у одбрани Светог Владике

Поводом натписа у новинама о владици Николају Велимировићу реших и ја да напишем пар речи о том човеку, али ништа лоше као што неки пишу, него све најбоље, јер сам била са мојим родитељима као избеглица из Славоније на раду код Немаца у близини манастира Војловице од доласка Владике и Патријарха, и оца Василија Костића и Јове Велимировића, у манастир Војловици код Панчева, па све до њиховог одласка, пошто су групе Црвене армије наилазиле кроз Банат, Немци су се повлачили и повели са собом Владику и Патријарха, а оца Василија Костића и Јову Велимировића пустили на слободу.

Што пишете да се Владика „опијао“, „љубио Немцима чизме“, то су све саме измишљотине. Владика је више волео да буде немачки заточеник него да сарађује са њима. Владика је био под јаком немачком стражом, он је ишао у цркву само за време великих празника и то под јаком немачком стражом. Није смео да стане и да поприча са нама, него смо ми користили прилику кад није био стражар поред нас да попричамо са њим.

Мој тата је неколико пута ишао у њихово родно место Лелић код Ваљева да би доносио поруке које смо додавали оцу Василију и Јови, који су смели да шетају по ограђеном парку, и то под стражом, па су моји родитељи знали да узму лубеницу да је искруже и да у њу ставе поруку. Имала сам сестру од три године и она је њима те поруке односила, а они су њој шарали штапиће и волели са њом да попричају, па је она скоро сваки дан била код њих.

Пошто су Немци посумњали да нешто кријемо, забранили су мојим родитељима да шаљу моју сестру код оца Василија и Јове под претњом да ће нас послати у логор на Бањицу. Моји родитељи су покушали да објасне да је она јако мала и да не зна ништа, онда су они рекли да зна превише, јер кад су је питали кога више воли: Немце или попове, она је одговорила да више воли попове, јер су Немци „Швабе“, а она швабе не воли.

Владику смо свакодневно виђали на прозору и, ако не би могли да попричамо, махнуо би нам руком или би бацао бомбоне или смокве нама и заробљеним партизанкама, кришом да Немци не би приметили. Имала сам сестру од 18 година, коју је Владика много ценио, јер никад није хтела да стане и поприча са Немцима као остале девојке, та моја сестра је касније погинула на Сремском фронту као борац народноослободилачке борбе.

Криво ми је што владику Николаја Велимировића упоређујете са Алојзом Степинцем, кад добро сви знамо ко је био Степинац, шта је радио женама, деци и старим људима, а Владика није о никога окрвавио руке. Немојте погрешно да схватите овај текст и да ме сматрате непријатељем ове државе, јер из моје фамилије њих петоро је дало своје животе за народноослободилачку борбу: моја сестра од 18 година, стриц од 20 година и три брата од тетке од 23 године, а вероватно би и ја била у партизанима да нисам била сувише мала; имала сам само 11 година када је рат почео.

Ђуричин Босиљка, Београд, новембар 1986.

Извор: БЗВ