Претходних дана смо се бавили шапкологијом, милитарном костимографијом и модом, данас ћемо отићи корак даље и позабавити се болним питањем које је мучило ( а оне преживеле и данас мучи)…
… генерације и генерације остарелих хипика из Мањежа, Босне и других древних, уништених (или реновираних, што се своди на исто) београдских кафана:
Зашто војска уопште мора да постоји – питала су се тих давних дана ( уз обавезни литар банатског и сифон соде) та дивна пацифистичка флоwер-поwер створења, листом одевена у офуцане монтомери мантиле, а ја сам – понекад, не увек – (у то доба младим) хипицима, скретао пажњу да ће одговор на то питање добити тек када одговоре на – тада врло актуелно – питање свих питања: зашто мајмун држи qрац у супи.
Протекло је Савом и Дунавом много воде пре него што сам доконао да ми је пред очима био и очигледнији аргумент – монтомери мантил, који је, како сам тек доцније дознао, дизајниран за потребе УС Армy, а још је више воде протекло док ми до руку нису дошле књиге метра Пола Врилио-а, крајње немилитантне личности, чија дела – штампана, иначе, у врло скромним тиражима – генералштабнови свих водећих армија света наручују брзом поштом. (Наградно питање: мислити ли да су ђенералштаб ВС и Вулин чули за Пола Вирилиоа?)
Будући да сам сигуран да ћете и следити пример Вулина и ђенералшатаба, уместо да вас хушкам да прочитате Вирилиоа, укратко ћу препричати како метр одговара на питање „зашто војска уопште мора да постоји“. Напросто мора – каже Вирилио – јер је ова цивилизација утемељена на војсци и њеним потребама. Ово се, зацело, неће допасти урбаним еуромахалским ликовима, али и сам град је у почецима био чисто војни објекат – тврђава.
Наравно, град је после постајао (и постао) и оно што еуромахалски ликови мисле да је одувек био (и да треба да буде) – културно средиште, место „дешавања“, „клабинга“, лудог провода, етц – али Вирилио управо то и хоће да каже: да се војни изуми с временом „цивилизују“ и улазе у свакодневну употребу, погрешно схваћени као производи „напретка и културе“, а не војне индустрије.
Да не би војске, њених потреба и њене домишљатости, данашња би се сајбер генерација – којој су се придружиле и многе старкеље – своје „шерове“, твитере и мејлове још увек слала димним сигналима, али ни тада не би била ни мало „цивилнија“ јер су – виђи врага – и димни сигнали војни изум. Горенаписано се односи на доба геополитике које је – осим у Србији, Подсахарској Африци и земљама Трећег света – крајем XX века отишло у ропотарницу историје. А шта се – и како се – ради у новонасталом добу хронополитике, о томе читајте у сутрашњем броју.
Данас