Шетња главном улицом Сремских Карловаца представља пустоловно путовање кроз историју, завере, издају и поезију, од дома команданта белоармејаца до куће у којој је живео песник Бранко Радичевић
Неколико просторија у унутрашњости велике и запуштене куће закључано је. Чак ни добро обавештени Дарко Париповић, кустос-историчар Ризнице СПЦ, који познаје сваку стопу Сремских Карловаца, не зна ко борави у згради. Набацане старе књиге и аветињски часописи по ходницима, чудни називи појединих фирми које су одавно завршиле на депонији транзиције тешко се читају на старим, закључаним вратима. Куцамо узалуд, нико не отвара. Као да ходамо кроз кућу духова непознатих станара, закупаца или уљеза, док ветар фијуче кроз поломљена прозорска окна.
Можда отвори врата царски Рус и позове нас на чај који би тако пријао на леденом ветру? Можда нам у мрачној соби одмота црвену тканину и покаже једну од лажних копија „Лонгиновог копља”? Или из буџака искочи револвераш НКВД-а Мустафа Голубић и упери револвер у нас? Драган Бјелогрлић размишљао је да једну од сцена серије „Сенке над Балканом” сними у овој кући, у Улици митрополита Стратимировића 19-21, али је одустао, иако за кадрове опроштаја генерала Врангела од његовог оца Николе не би морао да подиже кулисе.
Политика