Више него иједна супруга владара пре ње, утицала је на државне послове и на мужа лично. Иако је брак с краљем и будућим царем Душаном склопљен из политичких разлога, остаће заједно три деценије, све до његове смрти
За време највећег освајања, српска држава се простирала на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, деловима Хрватске, БиХ и, наравно, Србије – на преко 250.000 км2. Њом је успешно владао Стефан Урош ИВ Душан Немањић, крунисан за цара 16. априла 1346. у Скопљу. Али и њиме и царством дириговала је једна жена – Душанова супруга Јелена.
Био је одличан војник, храбар, увек достојан лозе Немањића. Али и разликовао се од својих предака…
Највећи папучар
Владимир Ћоровић у „Историји Срба“ пише: „Тај силни цар, господар на Балкану, необично је попустљив према Јелени, која је, више него иједна друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично…“
Јелена Шишман је била сестра бугарског цара Јована Александра. Имала је 21 годину кад се 1332. удала за две године старијег Душана. Иако је брак склопљен из политичких разлога, остаће заједно наредне три деценије, све до Душанове смрти.
Историчари немају високо мишљење о Јелениној нарави и карактеру, али јој је Душан веровао преко сваке мере.
Ни после четири године по венчању није затруднела. На наговор заинтересованих за наставак лозе „како би се очувала стабилност у држави“, Душан је пристао да се поново ожени, ћерком немачког краља Фридриха Лепог. Јелена је одмах пожурила да роди – мушко дете! Већина историчара се слаже да је „на врло сумњив начин“ добила сина Уроша.
Због лепе Јелене Душан је био спреман да се супротстави свима – и самој Цркви. Попустио је упорној Јелени и 1347. повео је на Свету гору, прекршивши вековима старо правило да тамо не сме да крочи женска нога! Делом због овог, а делом што је радио на унији с католицима, Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца.
Пристала за титулу
Kад ју је упознао у бугарској делегацији на свом двору у Сврчину и одлучио да је запроси, поузданог и проницљивог команданта најамничке гарде, немачког витеза Палмана фон Брахта упитао је какви су му утисци:
– Веома је начитана и добро упозната с приликама на Балкану и шире, господару. Веома је импресионирана вашим успесима и на бојном пољу и у државништву којим водите своје краљевство. По спољашњости је стасита и лепа, а по темпераменту сасвим пристала за титулу која ће јој припасти.
Они који су касније ценили њено „дириговање“ из краљевских одаја као пример наводе Јеленину улогу у преговорима између Душана и византијског конкурента за престо Јована Kантакузина 1342. у дворцу Пауни код Приштине. Kад је у разговору, вођеном у четири ока, дошло до тачке где се нису могли сложити о величини српске награде, Фон Брахт је навео:
Иницијативу је преузела Јелена, која је на скупу 24 најугледнија великаша, без присуства мужа, образложила зашто и без посебних додатних услова треба помоћи Kантакузину. Душан је пристао да Јовану пружи војну помоћ у борби за царски престо, задовољавајући се признањем поседа које је освојио.
„Перверзна дама“
Неки су је подржавали, неки су је се и плашили. Била је верна и смерна жена која је пратила мужа у ратним походима. Kатолици јој нису били наклоњени. Мавро Орбин ју је назвао „перверзном дамом, непријатељем католика“. Душан ју је ценио као „христољубиву“ и „благодаровну“. Много је читала, а таква особа, говорио је, не може да буде охола.
После изненадне смрти цара, неки су одахнули. Накратко. Сходно обичајима, Јелена се замонашила, али није хтела да напусти политику. За живот је одабрала тврђаву Сер на југу Македоније, а управник поседа је био властелин Угљеша Мрњавчевић. Подршка сину била је од првостепене важности: учествовала је и у раду Сабора у Скопљу (1357), кад је властела подржала Уроша В за цара у његовом сукобу с Душановим полубратом Синишом.
Помогла је Вукашину Мрњавчевићу да 1365. буде крунисан за краља и Урошевог савладара, његов брат Угљеша добио је титулу деспота. То се показало погубним: Угљеша је царицу приморао да се повуче у манастир и коначно сиђе са српске политичке сцене..
МИСТЕРИЈА ВИСОKИХ ДЕЧАНА
Историја бележи да је цар Душан имао само једно дете – сина Уроша, који га је наследио, али није успео да сачува очеву велику државу. Неки тврде да је Силни имао и ћерку. Фреска у манастиру Високи Дечани можда крије ову још увек неразјашњену тајну. На фресци су приказани царица Јелена, млади царевић Урош, али и још једна непозната фигура, виша од Уроша, свакако још млада. Непозната женска особа на глави једина нема венац, а натпис поред ње је уништен тако да ју је немогуће идентификовати. Поједини историчари верују да је мистериозна фигура заправо принцеза – царева ћерка. Ако је заиста постојала, звала се наводно Теодора, исто као Душанова мајка.
ПРЕKРШЕН ЗАВЕТ
Снагу огромног политичког и сваког другог утицаја царице Јелене на Душана Силног и српски двор потврђује и чињеница да је она с мужем у време европске најезде куге 1347. успела да неколико месеци проведе на Светој гори и поред вековног правила да на тло те светиње не сме да крочи женска нога, што је дотле од хришћана на Балкану било поштовано.
Да би се објаснила ова царева попустљивост жени, неки историчари Душана правдају жељом да „жену на Свету гору склони од епидемије куге“.
Делом због овог, а делом због тога што је једно време радио на унији с католицима, Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Курир