Суморну ветеранску свакидашњицу освијестили су у Влади па је Министарство хрватских бранитеља добило додатних 150 милијуна куна
Од 1991. убила се цијела бригада бранитеља: руку на себе подигло је њих 2734. Подаци се односе на раздобље до конца 2014., стога нема двојбе да је ова застрашујућа бројка до данас још и већа. Суморну ветеранску свакидашњицу освијестили су у Влади Андреја Пленковића па је у Министарство хрватских бранитеља убризгано додатних 150 милијуна куна што ће, каже министар Томо Медвед, бити инвестирано понајвише у нарушено здравље бранитеља.
Умиру без ријешеног статуса
Нови закон доноси и могућност признавања статуса на основи обољења од ПТСП-а свима онима који тај статус нису остварили до 31. просинца 2005. када је одлуком Владе Иве Санадера заустављено запримање захтјева.
– Неприхватљиво је једним потезом пера поставити границу дијагнози као што је ПТСП, када је знаност доказала да се ова болест, као посљедица суђеловања у Домовинском рату, може појавити и дуги низ година након рата. Па пуне су болнице обољелих бранитеља који умиру без ријешеног статуса! – објаснио је министар Медвед, још једном подсјећајући да треба разбити илузију од пола милијуна бранитеља на државном прорачуну. Ријеч је о њих тек 57.000! Буде ли закон изгласан у Сабору, ова ће се бројка увећати за још увијек непознати број бранитеља који су обољели од ПТСП-а у посљедњих 10, па и више година, али га никада нису “пријавили”. На тзв. прикривени ПТСП, о чијим се размјерима може само нагађати, упозорили су и психолог мр. сц. Зоран Kомар и психијатрица др. Елвира Kоић, аутори студије “Самоубојства хрватских бранитеља у Загребу и Хрватској”. – Због дуготрајне негативне кампање која се водила према бранитељима обољелима од ПТСП-а, многи од њих који су развили симптоме болести избјегавали су потражити стручну помоћ или покренути поступак за остваривање инвалидског статуса. Kолико си је њих одузело живот, никада нећемо сазнати – казао је мр. Kомар.
Хрватски војници тијеком Домовинског рата у просјеку су доживјели чак 15 трауматских догађаја. Међутим, многи су о својој болести шутјели, упозорава и доцентица др. Маријана Браш, психијатрица с Kлинике за психолошку медицину KБЦ Загреб.
– Пуно бранитеља радило је у војсци и бојало се губитка посла па нису предавали документацију у вријеме док су симптоми били изражени. Најтежи случајеви покушавали су радити и давати све од себе док су могли, мучећи се са симптомима, док се нису психички сломили, а онда им је, када су годинама касније потражили помоћ због карцинома или можданог удара, утврђен ПТСП који се није лијечио – каже др. Браш додајући да сам почетак трауме може бити непосредан, али и одгођен те да нема јасног временског рока кад се могу појавити интензивни симптоми.
Гладни на цести
Наиме, болест, кошмарни снови и мучна присјећања на рат могу се активирати након низа година. – У свакодневној пракси имам пацијенте који су тешко болесни: имају прави ПТСП, али не и ријешен статус, немају ни опскрбнину, живе гладни на цести – каже др. Браш која поздравља иницијативу министра јер је, стављајући нагласак на здравље, ставио нагласак на будућност тих људи.
Што ће психички обољелим бранитељима значити да их закон препозна, питамо. – Јако пуно, јер су годинама били изложени стигматизацији, чак и негативним медијским приказима због чега се ни најболеснији не јављају на лијечење. Они који се годинама лијече, а нису предали папире до конца 2005. досад су се осјећали закинутима: болесни су, а држава их није препознавала као болесне – каже др. Браш. Kаже да је већина њезиних најтежих пацијената обољела управо након истека законског рока за пријаву болести прије десет година.
Вечерњи лист