Милорад Екмечић приметио је да су одлуке Темишварског сабора из 1790. први национални програм српског народа. После деценија власти над Банатом, Дворска канцеларија у Бечу дала је на продају тамошњу земљу
Јавности је општепозната 1804 – година почетка Првог српског устанка. Још су савременици веровали да је реч о истинској револуцији. До нашег времена међу историчарима влада сагласност да је Српска револуција трајала током година ратовања – обухватајући два устанка и Хаџи Проданову буну – од 1804. до 1815. године. Многи међутим верују да је њен тријумф наступио са коначним дефинисањем међународно признате аутономије 1835, када је донесен први устав и укинут феудализам.
Али где пронаћи корене српског устанка? Мало је сумње да је реч о раздобљу које је обухватало две године између 1790. и 1791. године. Било је то напето и тешко европско доба. У Француској је револуција односила велике победе. На Валмију су 1792. певајући громогласно „Марсељезу“ и узвикујући „Живела нација!“ њене армије скршиле европску војну интервенцију. Аустрија се забавила европским ратом, али се и одважила да последњи пут зарати са Османским царством. У том рату, који је довео до привременог ослобођења централне Србије, важну улогу имали су српски добровољци.
Упркос славном заузимању Београда под командом славног маршала Лаудона и присуству самог цара на фронту, рат је завршен споразумом са Цариградом. Срби су пошли у прогонство. То прогонство је међутим било кратковеко. Миром у Свиштову августа 1791. био је предвиђен њихов повратак. Османске власти којима је требала раја понудиле су уступке и статус. Током наредних година Срби су добили кнежинску самоуправу – право да сами обављају део власти државе, да сакупљају порезе, имају аутономију у судским и полицијским стварима. Чак су имали право да сакупе војску, а њихови месни кнежеви да изаберу врховног кнеза. Османска власт била је наравно војна, феудална права остала су неокрњена, а градови изван домашаја тих промена.
Сукоб између све слабијих централних власти и одметнутих јањичара донео је велики значај настајућој аутономији и њеној војсци. Срби су ратовали под Видином против злогласног Османа Пазваноглуа. Kоначно су 1801. дахије – султанови одметници – победиле. У Београду је убијен Мустафа-паша, београдски везир, познат као „српска мајка“. Започела је страховлада која је довела до устанка. Упркос свим успесима, тек са доношењем хатишерифа из тридесетих година српска аутономија је добила обим шири од оног успостављеног између 1791. и 1801. године. Србија је стекла независност тек 1878. године.
Велики историчар Милорад Екмечић приметио је да су одлуке Темишварског сабора из 1790. први национални програм српског народа. После деценија власти над Банатом, Дворска канцеларија у Бечу дала је на продају тамошњу земљу. Зачудили су се што су Срби, народ који је још у 16. веку ту подигао велики устанак против Османлија, купили велике површине те земље. У години након почетка Француске револуције учесници сабора одржаног у Темишвару тражили су да област историјског Баната буде српска круновина у оквиру Хабзбуршке монархије.
Ова идеја отелотвориће се у борби српског народа за самосталност и оснивање Српске Војводовине, касније Војводине Србије и Тамишког Баната и коначно у сједињену тих земаља Kраљевини Србији 1918. године.
Недељник
СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ
Рођен је 7. јануара 1758. године у Кулпину, у Бачкој, где су се његови преци доселили у време Велике сеобе Срба (1690) и добили имање и племство. Средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Вацу, а студије философије и права у Пешти и Бечу. Националну историју је посебно изучавао код ученог Србина, историчара Јована Рајића.
Иако је учио световне школе, Стратимировић се определио за свештенички позив и замонашио у манастиру Крушедол. У црквеној хијерархији је изузетно брзо напредовао. Постао је архимандрит, а 1786. године будимски епископ. Четири године касније на Народноцрквеном српском сабору у Темишвару изабран је за митрополита.
До овог времена је темељно упознао политику Аустрије и германску културу. Сагледао је и правилно схватио положај сопственог народа и безрезервно се ставио у његову службу. Увидео је да је низак ниво образованости препрека сваком развитку, а и самом опстанку нације, која је била изложена страшним притисцима (унијаћење, католичење, мађаризација). Издејствовао је оснивање школа за свештенички кадар широм Угарске. Његовим залагањем основане су Гимназија (1791) и Богословија (1794) у Карловцима и Велика српска гимназија у Новом Саду. За сиромашне ученике гимназије у Карловцима је (1797) основао
„Благодејаније“, институцију касније названу Стефанеум, у којој је 40 српских ђака добијало бесплатно храну.
Кад је у Србији 1804. године избио устанак веровао је да ће се Србија ослободити турске власти, па је руском цару упутио Меморандум о стварању српске државе („О воздвижениј Славено-Сербскаго Государства“). Устаничко вођство је с њим било у сталној вези и извештавало га о свим догађајима. Његов утицај у аустријским високим војним и политичким круговима, укључујући и сам Бечки двор, имао је пресудан значај за устанак. Као незванични посредник између аустријских власти и устаника у Србији био је и својеврсни дипломата, креатор спољне политике Србије. Залажући свој неизмерни ауторитет међу Србима у Угарској (Аустрији) прикупио је огромна новчана средства за потребе устаника. Тим новцем су у Аустрији куповани оружје, муниција и друге потрепштине и упућиване у Србију. На то су аустријске
власти, захваљујући њему, гледале кроз прсте. Добро знајући српске нарави редовно је апеловао на завађене устаничке старешине да живе у слози. Са многима се и лично дописивао и давао им практичне савете. Тако је једном приликом Васи Чарапићу писао: „Турске светиње не уничтожавајте, мирне и добре Турке без нужде не прогоните и не убијајте, жене и децу невиним начином не напаствујте, праведни будите, себе чувајте, а никога који вас не узнемирава не нападајте…“
После пропасти устанка 1813. поднео је огромне жртве за спасавање сто двадесет хиљада српских избеглица и позвао свештенство и Србе у Аустрији да „пруже помоћ унесрећеној браћи.“
Стратимировић је био веома образован човек, бавио се науком и књижевношћу и на латинском, српском и немачком језику написао велики број историјских, црквених и књижевних списа. Умро је у Карловцима 5. октобра 1836. године.