Ударила Огњена Марија!
Благоје Пантелић – Блокадер без мантије али са контејнером!
Акција–реакција–акција: то је шема, пример из школског уџбеника, по којој делују деструктивне групе које себе називају грађанским активистима, а у суштини представљају подизвођаче страног утицаја у Србији. Данас ту методологију не примењују само политички активисти, већ и они који се лажно представљају као верници, на жалост и поједини теолози свештеници, а верни нису ни Цркви ни Богу јер такви не могу бити верни. Један од њих је и Благоје Пантелић – теолог а у суштини политички агент који, уместо речи Божије, проповеда агенду рушења свих темеља српске државности и духовности.
Пантелић, исти онај који је у јавности препознат као гласни блокадер, сада покушава да по истом рецепту блокира – Цркву. Његова шема је проста: прво направи провокацију или јавни испад, потом на реакцију институције (овог пута – Цркве) одговара хистеричном медијском кампањом, па затим организује протесте испред саме те институције, тј Патријаршије представљајући себе као „жртву система“, док је заправо Црква све време била жртва њега и његове екипе тзв критичара истовремено му није био проблем да зарађује од Цркве и своје књиге пласира преко Цркве.
То је стара револуционарна матрица коју су усавршили политички инжењери са Запада, а коју сада у Србији примењују они који себе називају „борцима за истину“. Али истина није у њиховим перформансима, него у трагичним последицама које иза себе остављају – урушавање угледа Цркве, разарање поверења у институције, и стварање атмосфере анархије.
Не занима Пантелића ни шта ће одлучити црквени суд, јер њега Црква суштински не интересује. За њега је Црква само сцена за политички и медијски спектакл, а од вере је направио социјално-политички перформанс. Његов циљ није ни истина ни правда, већ сензација. Јер сензација доноси кликове, кликови доносе медијску моћ, а медијска моћ доноси утицај и донаторе. Све остало је само декор за политички наступ под маском духовности.
И није проблем ако у том наступу нађе савезнике међу онима који псују српску мајку и Христа јер када се руши Црква, савезништва су дозвољена и са вехабијама, и са неокомунистима, и са НАТО лобистима. Њему је важно само да буде пред камерама, испред Патријаршија и да покаже светини да је изнад Цркве и изнад Патријарха и уберменш једном речју.
То није вера. То није ни теологија. То је анархо-активизам заклоњен псеудотеолошким наклапањима. Плаћени обрачун са најстаријом српском институцијом – Црквом Христовом. То је цена њиховог „родољубља“. Толико кошта и њихова „духовност“. Онолико колико је потребно да се на „Икс“-у објави још један твит спектакла.