Предраг Живковић Тозовац, певач, композитор, текстописац и хармоникаш каже да није право време за снимање песама, јер му се не допада што то мора да одобрава нека комисија, а то му делује као „неповерење у Тозовца“
Предраг Живковић Тозовац, певач, композитор, текстописац и хармоникаш у 82. години пише књигу. Легенда српске народне музике каже да није право време за снимање песама, јер то “мора да прође неки чудан пут”.
“Прво да их снимим па да нека комисија то преслуша и каже да ли ваљају или не. То ми личи на неповерење у Тозовца”, каже Тозовац у интервјуу за “Вечерње новости”.
Он каже да влада “шарена слика” у народној музици, јер има свега, али да и даље “верује у данашњу песму”. То што пише књигу, не значи да очекује да буде “мушка Десанка Максимовић, или Јесењин”.
“Моје песме су апсолутно искрене. Што се песама за певање тиче, имам бар 30 за које сматрам да нису ништа мање вредне од оних које су цењене данас”:
Тозовац се присећа како је као дете морао да већ са десет година постане “домаћин” јер је у Kраљеву све “пострељано”, и отац, и ујак и теча. “Тада сам први пут свирао на свадби на очевој хармоници, било је баш око Ускрса”.
Он, међутим, не да да се “дирају млади” и каже да имамо “добру омладину, најбољу децу на свету.”
“Певачи су увек били или добри или средњи или лоши. Лоши не знају колико су лоши, а добре певаче сви хвале, а уколико се са тим претера, могу да помисле да су већ звезде. Тешко се постаје звезда, то се одржава целог певачког живота.”
На питање да ли се сада лакше постаје звезда него раније, Тозовац каже:
“Одговорићу вам једним разговором. Дете, кога други малтретирају, пита старијег човека: “Чико, да ли је тешко бити дете?” Он му каже да је увек тешко, не само кад си дете.”
Kаже да је као млад мушкарац био као “лептир”, али да је био и опрезан јер је знао да “једна жена са оне стране рампе може да му уништи живот”. “Филозофи и мудраци кажу да је без љубави све пусто, али нема већег пакла од оног који љубав може да створи”.
Недељник