ГУСЛЕ су кроз историју српског народе биле на страни правде, на страни историје и правих победника. Оне су божанска даровница која се од настанка користила и у добру и у злу не би ли народ запамтио све даће и недаће које су га снашле. Кога су у злу гусле опевале, тај се у народу никада није опрао. Тако и Вука Бранковића историја брани, али га не одбрани јер су га гусле опевале.
Овако суде гусле ако питате гуслара Вукојицу Сандића (52), из села Бобово надомак Пљеваља, који већ годинама подучава младе како се историја ниже низ струну гудала у јединственој Школи гусала у Београду. Са више од 300 својих ученика, колико их је од 2010. године научило како да се смекша звук трења коњске длаке, покушава да, како каже, врати древни српски инструмент на пиједестал какав заслужује.
– Гусле су једини инструмент на свету који се својим слушаоцима не обраћа искључиво језиком музике, већ језиком части, славе и мудрости – уверава Сандић, који тврди да је први звук који је чуо по рођењу био управо из музичке кутије гусала. – Са својим ученицима причам тим језиком. Код мене их доводи жеља да науче да свирају, али и да се упознају са историјом и пореклом свог народа. Моја деца за гуслама, уколико редовно вежбају и одраде домаће задатке код куће, за три месеца наступају на концертима и задивљују публику. За годину дана већ су у самом врху гусларства.
И трофеји дају потврду. На регионалним такмичењима у гусларству, како појединачним тако и групним, Сандићеви ученици најтежа су конкуренција. Вукојица је гуслање учио од деде, стричева, оца, старије браће, а данас као отац четири кћерке иза себе жели да остави печат на младе таленте гусларства. Заједно опевавају народне јунаке, витезове, кључне историјске догађаје српског народа, али живе јунаке не дирају.
– Прави, озбиљан гуслар никада не пева о живима, иако би волели да им свирамо – говори Сандић на питање о појању о Младићу и Караџићу. – Може гуслар да се огреши, па би се гусле после о њему срамиле. Они који певају о живима раде то из комерцијалних разлога, а гусле од векова нису знале за зараду већ за ужитак.
Популарност гусала никада није јењавала, али је мешање политике међу струне учинило да се о њима данас мање говори, како тврди Сандић. Политика се, каже, уплела и у братски народ Срба и Црногораца, а кад гусларске песме нису опевале тај раздор њега никада није ни било.
– Ово је изворно српски инструмент. Непријатељи кад су видели да не могу да нас поробе оружјем, почели су да нас расрбљују, јер је један прут лакше сломити него сноп. Све се дешава иза кулиса, а то не виде само они који не желе да виде – закључује Вукојица Сандић, латећи се гусала и лагано повлачећи гудало посвети песму најстаријој ћерки Јелени, која је име добила из гусларске песме о ћерки краља Николе.
.jpg)
ШКОЛА СТРАДАЛА У ПОЖАРУ
Пожар који је почетком јануара захватио просторије “Школе гусала Сандић” потпуно је уништио 12 музичких инструмената, сав инвентар и технику које су ученици користили. Сандићи су из ватрене стихије сачували само шест гусала, од којих се само преко двоје још увек могу превлачити гудала.
– Ево, овима је остало само дрвено тело и врат и то су гусле Вање Булића, које ми је донео на поправку у моју радионицу – са сетом гледа Сандић у положене хаварисане инструменте.
ГУСЛЕ ИХ УСПАВЉИВАЛЕ
Глава породице Вукојица и супруга Невенка имају четири ћерке. Иако не гуслају, поштују вековну традицију и вишеструке су првакиње у појању.
– Не гусламо, али су нас у томе заменила браћа од стрица које наш отац подучава и преноси им сву љубав према овој врсти музике. Уз гусле смо одрасле, оне су нас успављивале, уз њих смо научиле комплетну историју нашег народа и све четири увек имале најбоље оцене из историје у школи – тврди Јелена Сандић, најстарија ћерка.
К. Малешевић, Вечерње Новости