Шта даље? Прошло је већ пет дана од тренутка када су Трамп и Нетанјаху убили Хаменеја — у првим минутима свог напада на Иран. Али Исламска република није капитулирала, није пала у кому нити је разоружана — она се и даље брани и узвраћа ударе.
Наравно, надмоћ америчко-израелског агресора је велика — њихове војне могућности су неупоредиво веће од иранских, па ће штета нанета оружаним снагама Ирана, као и губици међу цивилним становништвом, из дана у дан бити све већи. Али проблем за Трампа је у томе што је већ првих пет дана рата показало да су његови циљеви недостижни. Најпре је постало јасно да се они не могу остварити у кратком року, током блицкрига. А сада је већ очигледно да ни условне четири недеље, колико је планирано за рат, неће донети никакву суштинску промену: Иран неће капитулирати.
А управо је то и главни циљ рата — не званично проглашено уништавање нуклеарног и ракетног програма, нити декларативна нада да ће доћи до устанка и пада Исламске републике. Трампу је, за разлику од Нетанјахуа, потребна управо капитулација. То значи промена власти и долазак такве власти која ће признати пораз и прихватити америчко покровитељство, односно протекторат.
Недостижан циљ? Наравно, али Трамп тако не мисли. Да, у почетку се одлучио за војну операцију у виду ракетних и бомбашких удара, али сада ће морати да бира: да ли да заврши започето без победе или да пређе на ескалацију, рачунајући да ће тек после тога ипак успети да изнуди капитулацију.
Који су путеви ескалације који стоје Трампу на располагању?
Нећемо разматрати могућност употребе нуклеарног оружја — иако се она не може у потпуности искључити, тренутно се о томе не говори. Исто тако, нећемо узимати у обзир ни могућност копнене инвазије америчке војске — Трамп то не жели, то је опасно и није му потребно, а за такву операцију била би потребна и озбиљна припрема и време.
Шта онда преостаје? Проширење броја учесника у нападима на Иран?
Теоретски, то би могло да се уради уз помоћ Европљана и арапских држава. Али први не желе да улазе у „Трампов рат“, а други ће, ма колико израелске обавештајне службе покушавале да их испровоцирају „иранским терористичким нападима“, издржати до последњег.
Рат са Ираном био би катастрофа за арапске монархије у Персијском заливу — не зато што би претрпеле неку велику штету у борбама, већ зато што би изгубиле наду у економски напредак у наредним деценијама. Иранци не би заборавили нити опростили њихову директну помоћ Израелу и Сједињеним Америчким Државама. И не само Иранци — за целу исламску заједницу, укључујући и становништво самих монархија, учешће земаља Залива у рату против исламског (иако шиитског) Ирана на страни јеврејске државе и Америке било би трајна црна мрља.
Постоји још један фактор — нуклеарни исламски Пакистан, источни сусед Ирана. Иако је он тек недавно незванично објавио рат Авганистану — рат који је за сада замрзнут, спор и без јасне перспективе — Пакистан не заборавља ни своје савезничке обавезе према Саудијској Арабији. О томе је чак и упозорио Иран.
Ипак, Техеран не намерава да напада Саудијску Арабију — он гађа само америчке објекте у тој земљи, и то за сада више симболично. Пакистан не жели да напада Иран: прво, такав рат му у суштини није потребан; друго, Исламабад је веома тесно повезан са Пекингом; и треће, и у Ирану и у Пакистану живи народ Белуџа. Код дела њих постоје снажне сепаратистичке тежње, па би пакистански напад на Иран могао да подстакне сепаратизам не само у Ирану већ и у самом Пакистану.
Поред тога, на сепаратизам Белуџа рачуна и Израел: Нетанјаху је чак јавно позвао Белуџе да се побуне против Техерана. Ипак, главном „петом колоном“ у Ирану Израелци сматрају Курде — и управо њих предлажу Вашингтону као снагу која би могла да доведе до пада Ирана.
Трамп је већ разговарао са руководством ирачког Курдистана, јер би управо одатле могла да почне копнена операција против Ирана.
Да, у суштини то је једини пут ескалације рата који Трамп има на располагању — да одигра курдску карту. Народ који је вековима страдао и који је подељен између четири државе у региону желе да искористе као топовско месо, мамећи га обећањима о независној држави. Курди нису добили своју државу после распада Османског царства — и већ сто година сањају о њој.
При томе су и сами Курди подељени на племена и током времена су ратовали са Турцима, сиријским Арапима, Иранцима и Ирачанима. Аутономију имају само у Ираку, и добили су је уз помоћ Американаца после распада те државе. Американци су их користили и у Сирији, али их сада постепено препуштају Турској и новим сиријским властима. Истовремено, Турска је на прагу помирења са лидером курдских сепаратиста Оџаланом — и баш у таквом тренутку појављује се идеја да се Курди искористе за интервенцију у Ирану.
Свима је, укључујући и добар део самих Курда, јасно да је то потпуна авантура. Ипак, могуће је да ће неко покушати да је спроведе ако Трамп процени да је то његова последња шанса за победу над Ираном.
Предвидети све последице јачања курдског фактора у рату против Ирана практично је немогуће — оне могу бити веома различите. Једино је сигурно да би на крају сви страдали: и Курди, и Иранци, и Турци, и Сиријци, и Ирачани. Мобилизација Курда против Ирана покренула би Турску и Ирак, који би стали против Курда — фактички у одбрану Ирана. Рат у Сирији би се поново распламсао, а читав регион би могао да се нађе у пламену.
Такав сценарио никоме не одговара — осим Израелу, који је одувек настојао да, користећи курдски фактор, разбије своје суседе и противнике. Ипак, тешко је поверовати да би Трамп у курдском питању играо потпуно по плану Нетанјахуа. Напад на Иран јесте био неповољан за Америку, али се као могућа опција разматра још од средине двехиљадитих. Са друге стране, покретање „курдског домино ефекта“, односно распад више држава у региону, никако се не уклапа у америчке стратешке интересе.
Поред тога, само мањи део иранских Курда би се прикључио интервентима, а Иран би, највероватније, успео да одбије курдску копнену интервенцију, чак и уз америчку ваздушну подршку.
Зато се може рећи да је једина Трампова нада у победу над Ираном — више мит него стварност. Или једноставно погрешна процена, као што је била и идеја да ће убиство Хаменеја срушити власт у Исламској републици. Али би било веома опасно када би у Вашингтону решили да то провере у пракси.
Петр Акопов, РИА Новости
