Убојити кундак Џејка Мандушића

Срп­ском вој­ни­ку, ма ко­ју уни­фор­му но­сио.
Ова­ко по­чи­ње при­ча о Ср­би­ма – аме­рич­ким рат­ним хе­ро­ји­ма у исто­и­ме­ној књи­зи Ду­ша­на Бап­ца, ко­ји от­кри­ва ма­ло по­зна­те де­та­ље из исто­ри­је ства­ра­ња САД до да­нас.

У претходном тек­сту смо се ба­ви­ли исто­ри­ја­том до­се­ља­ва­ња Ср­ба у Аме­ри­ку, а у овом на­став­ку от­кри­ва­мо не­ка име­на и њи­хо­ве при­че ко­је су до са­да жи­ве­ле углав­ном у се­ћа­њу по­ро­ди­ца чи­ји су при­пад­ни­ци за сво­ју хра­брост до­би­ли нај­ви­ше чи­но­ве у аме­рич­кој вој­сци и нај­ви­ша од­ли­ко­ва­ња САД.

Алекс Џејк Ман­ду­шић: Од­ли­ко­ван Кон­гре­сном ме­да­љом ча­сти у Пр­вом свет­ском ра­ту. Пре ра­та је био по­ли­ца­јац у Чи­ка­гу. Биг Џек, ка­ко су га зва­ли, као вод­ник у 33. пе­ша­диј­ској ди­ви­зи­ји то­ком ак­ци­је у Фран­цу­ској, ка­да су сви офи­ци­ри стра­да­ли, пре­у­зео је ко­ман­ду, по­вео вод у на­пад и ба­јо­не­том убио пе­то­ри­цу не­при­ја­те­ља. Ка­да се ба­јо­нет сло­мио, ко­ри­стио је кун­дак пу­шке и за­ро­био 15 вој­ни­ка. На­кон за­вр­шет­ка ра­та, не­ко­ли­ко го­ди­на је био у Гар­ди кра­ља Алек­сан­дра. До­био је нај­ма­ње де­сет од­ли­ко­ва­ња из се­дам зе­ма­ља (Фран­цу­ске, Ју­го­сла­ви­је, Ита­ли­је, Ве­ли­ке Бри­та­ни­је…).

Џејмс Ме­штро­вић: Од­ли­ко­ван Ме­да­љом ча­сти у Пр­вом свет­ском ра­ту. Умро је не­де­љу да­на пре при­мир­ја, од шпан­ског гри­па. Ње­го­ви по­смрт­ни оста­ци пре­не­ти су аме­рич­ким бро­дом из Фран­цу­ске у Цр­ну Го­ру, а са­хра­њен је у род­ном се­лу код Тив­та.

Мајкл Ву­ле­тић: „Па­до­бран­ски Го­ли­јат из Чи­ка­га” с три Пур­пур­на ср­ца (Нор­ман­ди­ја, Хо­лан­ди­ја, Си­ци­ли­ја) и Сре­бр­ном зве­здом за за­слу­ге у Дру­гом свет­ском ра­ту. Од­ми­ла на­зван Ве­ли­ки Мајк, из­у­зет­но ви­сок и ши­ро­ких ра­ме­на, био је ла­ка ме­та и три пу­та ра­ња­ван, али га ни­шта ни­је мо­гло за­у­ста­ви­ти. Ме­ђу пет­на­е­стак ме­да­ља до­био је и не­ко­ли­ко фран­цу­ских, хо­ланд­ских и бел­гиј­ских. Ње­гов брат Џорџ, ра­ди­ста-ми­тра­ље­зац, од­ли­ко­ван је три пу­та, дру­ги брат Ели је слу­жио на под­мор­ни­ци ко­ја је па­тро­ли­ра­ла ју­жним Па­ци­фи­ком, а до­при­нос у бор­би про­тив фа­ши­зма да­ли су и тре­ћи брат ка­плар Ди­ми­тер, као и њи­хо­ве три се­стре.

Џон Вил­сон Ми­нић: По­след­њом Ме­да­љом ча­сти (нај­ве­ће вој­но од­ли­ко­ва­ње за хра­брост ко­је се до­де­љу­је по­је­дин­цу у САД) за ак­ци­ју у Дру­гом свет­ском ра­ту до­био је вој­ник из Пен­сил­ва­ни­је, Џон Вил­сон Ми­нић. У но­вем­бру 1944. го­ди­не, на­пад ње­го­ве че­те је у Не­мач­кој за­у­ста­вљен мин­ским по­љем, што је вој­ни­ке из­ло­жи­ло же­сто­кој ар­ти­ље­риј­ској и ми­но­ба­цач­кој ва­три. Ми­нић је по­вео че­ти­ри до­бро­вољ­ца кроз бо­дљи­ка­ве жи­це и мин­ско по­ље, али им је на­ло­жио да се за­кло­не. Он је сам пр­во уни­штио ми­тра­ље­ско гне­здо, ис­ко­ри­стио за­ро­бље­не Нем­це као во­ди­че кроз мин­ско по­ље, а по­том уни­штио и го­то­во чи­та­ву че­ту не­при­ја­те­ља. На­га­зио је на ми­ну „од­скоч­на бе­ти” то­ком пре­ла­ска дру­гог мин­ског по­ља, опет кре­ћу­ћи се сам, ис­пред свих, кроз не­пре­кид­ну не­при­ја­тељ­ску ва­тру. Имао је 36 го­ди­на. Од­ли­ко­ва­ње је пост­хум­но уру­че­но Ми­ни­ће­вој удо­ви­ци 1948. го­ди­не.

Џорџ Ма­му­ла: Овај на­ред­ник вој­ске САД био је по­знат ши­ром све­та по сво­јој хра­бро­сти, а у Ко­реј­ском ра­ту је од­ли­ко­ван Кр­стом за из­у­зет­ну слу­жбу. То­ком Дру­гог свет­ског ра­та био је при­пад­ник чу­ве­не спе­ци­јал­не је­ди­ни­це Ме­ри­ло­ви раз­бој­ни­ци у Бур­ми. При­па­дао је Ле­ги­ји хра­брих, а ње­го­ва де­ла за­бе­ле­же­на су у „Хо­лу хра­бро­сти” у Пит­сбур­гу.

Те­ре­за Ђу­рић: Пен­зи­о­ни­са­на је 2013. го­ди­не у чи­ну бри­гад­ног ге­не­ра­ла Рат­ног ва­зду­хо­плов­ства САД. На по­след­њем слу­жбе­ном по­ло­жа­ју би­ла је за­ме­ник ди­рек­то­ра Све­мир­ског и оба­ве­штај­ног од­се­ка у Пен­та­го­ну. Вла­сник је не­ко­ли­ко фа­кул­тет­ских ди­пло­ма (ком­пју­тер­ске на­у­ке, стра­те­шке сту­ди­је…) и два­де­се­так од­ли­ко­ва­ња, ме­ђу ко­ји­ма су Знач­ка све­мир­ске ко­ман­де, Ме­да­ља рат­ног ва­зду­хо­плов­ства за из­у­зет­не за­слу­ге у слу­жби, Ме­да­ља за слу­жбу у ра­ту про­тив гло­бал­ног те­ро­ри­зма… Слу­жи­ла је у Ира­ку, Ав­га­ни­ста­ну, Ази­ји, на Ха­ва­ји­ма… По­сле пен­зи­о­ни­са­ња по­ста­ла је ко­ман­дант ка­де­та Жен­ског ин­сти­ту­та за ли­дер­ство Вир­џи­ни­је.

Џорџ Буч Ка­ра­мар­ко­вић: Пи­лот, ге­не­рал-ма­јор Ма­рин­ског кор­пу­са САД. За­бе­ле­же­но је да је од­ра­стао у рад­нич­кој по­ро­ди­ци у срп­ској за­јед­ни­ци у окру­гу Би­вер у Пен­сил­ва­ни­ји, да је Бо­жић сла­вио у ја­ну­а­ру у скла­ду с пра­во­слав­ним оби­ча­ји­ма, а у пу­ту­ју­ћој би­бли­о­те­ци ка­сни­јег „пу­ков­ни­ка К”, ка­ко су га зва­ли, из­два­ја­ле су се књи­ге „Си­ло­ва­ње Ср­би­је” и „Ро­до­љуб или из­дај­ник” (би­о­гра­фи­ја Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа). Био је пи­лот хе­ли­коп­те­ра у Пред­сед­нич­кој хе­ли­коп­тер­ској еска­дри­ли то­ком Ре­га­но­вог ман­да­та, а у слу­жбу се вра­тио на­кон 11. сеп­тем­бра у Ми­ни­стар­ству до­мо­вин­ске си­гур­но­сти.

Књи­гу „Ср­би – аме­рич­ки рат­ни хе­ро­ји”об­ја­вио је Ме­ди­ја цен­тар „Од­бра­на”, а по­др­жа­ла ам­ба­са­да САД у Бе­о­гра­ду. Ду­шан Ба­бац је са­рад­ник Исто­риј­ског му­зе­ја Ср­би­је и бе­о­град­ског Вој­ног му­зе­ја и аутор ве­ли­ког бро­ја чла­на­ка и књи­га о вој­ној исто­ри­ји Ср­би­ји. Он је и је­дан од ауто­ра из­ло­жбе и ка­та­ло­га „Слу­жбе­ног оде­ло Ср­би­је у 19. и 20. ве­ку”, ор­га­ни­зо­ва­ној у СА­НУ, и кон­сул­тант за уни­фор­ме у број­ним фил­мо­ви­ма и по­зо­ри­шним пред­ста­ва.