На суђењу за убиство југословенског емигранта Стјепана Ђурековића, ликвидираног 1983. у Немачкој, у неколико наврата говорило се о припадницима београдског подземља као извршиоцима злочина. Пред судом у Минхену, који је водио поступак најпре против Kрунослава Пратеса, а затим и против хрватских обавештајаца Јосипа Перковића и Здравка Мустача, помињана су имена Жељка Ражнатовића Аркана и Ђорђа Божовића Гишке. Аркан се, наводно, јавно хвалио извршењем те ликвидације.
У интервјуу за “Експрес” загребачки адвокат Анто Нобило, који је бранио Перковића, одговара на питање да ли постоје конкретни докази или сведочења за тврдњу да је убиство извршило београдско подземље.
“У Београду се изненађујуће прилично слободно прича о тој ликвидацији. На суђењу су идентифицирали Жељка Ражнатовића Аркана и његову екипу. Неки извори спомињу као дио тима и Ђорђа Божовића Гишку. Међутим, нама није био бит утврдити тко је починио то убојство, већ да наши брањеници нису у томе учествовали.
Разни материјални докази, па и полицијски и обавјештајни подаци из њемачких извора у то доба указивали су на то да је београдско подземље одрадило Ђурековића и да је Аркан водио ту групу. Те доказе су Нијемци покушали прикрити током суђења. На Аркана су указивали и неки документи хрватског СДС/СДБ.”
А ко је налогодавац злочина? У то време је само савезни Секретаријат за унутрашње послове, на чијем се челу налазио Стане Доланц, могао да донесе такву одлуку, наравно уз одобрење савезног Савета за заштиту уставног поретка, у коме су били, опет Доланц и Бранко Мамула. Kако је уопште функционисала та државна структура, која је доносила смртне пресуде? Ви сте помињали KОС и савезну службу сигурности, то је у ствари тај савет?
“Ми смо успјели реконструирати механизам доношења одлука о ликвидацијама. Устврдили смо да су се ликвидирали искључиво терористи које држава домаћин није хтјела изручити Југославији, нити судити пред својим судовима. Терористе које нису одустајале од терора, нити су се хтјеле пасивизирати, Служба је као крајњу мјеру ликвидирала. Углавном се ђеловало према усташким терористима и мање према албанским, јер су они извели бројне терористичке акције. Нешто слично раде и данас Американци, помоћу дронова и ракета, али уз велике колатералне жртве. То је би тадашњи „рат против терора”. Нажалост, и данас смо изложени терористичким пријетњама.
СДС/СДБ је, по ријечима вјештака проф. Ниелсона, то вршио мануално, прецизно, један на један и зато у правилу није било колатералних жртава, као данас. Одлуку о ликвидацији Ђурековића је донио савезни секретар за унутрашње послове Стане Доланц. Нужно одобрење те одлуке дао му је Савезни савјет за заштиту уставног поретка гђе су били члан Предсједништва СФРЈ, министар (секретари) обране, унутарњих и вањских послова… Дакле, политички врх СФРЈ.”
Већ сте рекли да је до хапшења и изручења Перковића и Мустача дошло под притиском Немачке и хрватских домаћих националиста. Говорили сте и о утицају немачке тајне службе БНД, чији је сарадник, како тврдите, био и Винко Синдичић, кључни сведок који је допринео осуђујућим пресудама Пратеса, Перковића и Мустача. Али Вама се Синдичић затим јавио и рекао да су га на оптужујућу изјаву натерали Немци, њихова служба. Шта је на крају било од његовог сведочења?
“Свашта је ту било. Синдичић је служио и као агент провокатор Нијемаца, не би ли мене елиминирао из поступка, а Перковића компромитирао уочи изручења. Прочитали смо га. Доскочили смо му јер смо у реалном времену сваки његов контакт, СМС, мејл доставили главном државном одвјетнику (тужиоцу) и шефу сигурносно обавјештајне агенције. Виђели смо да њемачка служба преко њега води неке своје акције. Све је то било наивно.
Повезане вести – ЗАГРЕБАЧKИ АДВОKАТ НОБИЛО: На суђењу Перковићу су идентификовали Аркана
Докле је ишла спрега њемачке службе, тужиоца и полиције са Синдичићем, описујем у својој књизи “Одбрана хрватског контраобавјештајца Јосипа Перковића”. Полиција је Синдичићу дала новац и он је отео једног Хрвата из Шведске и у пак трегеру га довео у Баварску и предао полицији. По тврдњама Синдичића, тај човјек је убио Ђурековића, али и Олафа Палмеа. Шведска га је одбила изручити јер су очито оцијенили да је прича измишљена, што је точно. У стварности Синдичић је био у свађи са тим човјеком и желио му се осветити. Акцију су назвали „Операција Соб”, јер им је Синдичић причао како је Удба у стара времена увијек имала лијепа имена за поједине акције. Дакле, БНД и баварска криминалистичка полиција са старим Удбиним килером у 21. стољећу играју се старе Удбе. Инфантилно, али опасно. Цијели темељ Синдичићева свједочења се своди на његову тврдњу да је он, Синдичић, био припадник „праве тајне службе” којом је руководио Централни комитет (некад СФРЈ а некад СРХ). У том својству је он саслушавао Мустача и Перковића и они су му признали да су организирали убојство Ђурековића.
Дакле, Синдичић, који је био доушник СДС Ријека и осуђени килер, тврди да је саслушавао шефове СДС Хрватске! И не само то. Тврди да је у једнопартијском систему партији на власти, која преко партијских кадрова управља цијелом државом, било потребно имати своју тајну службу која би контролирала службени СДС/СДБ, којим су и тако управљали преко својих партијских кадрова.
Суманута прича за сваког грађанина који је живио у СФРЈ. Али само на темељу те приче, суд у Минхену суди Kрунослава Пратеса, Перковићевог сурадника, на доживотну казну затвора. На темељу тих потпуно апсурдних тврдњи дижу оптужницу против Перковића и Мустача, а Хрватска на темељу тога изручује своје обавјештајце.”
Да отворимо и Ђурековића. Он је био високи, што би се данас рекло, менаџер ИНА. И ту је сада безброј питања: Зашто је побегао из Југославије, да ли је украо паре из ИНА, да ли је стварно био сведок малверзација сина Мике Шпиљка, Вање, зашто је постао део емиграције која је политички активна против Тита и тадашње Југославије? Ви сте све време тврдили да је Ђурековић био агент, шпијун БНД, и да се због тога нашао на листи за одстрел? Да ли је немачка тајна служба то икад потврдила?
“Ђурековић је био агент, шпијун БНД седам година, све до својег бијега из СФРЈ 1982. То смо први пута на овом суђењу устврдили помоћу свједока али и докумената БНД. Наиме, након жестоке правне битке успјели смо добити неке документе БНД који потврђују шпијунску активност Ђурековића. Ђурековић је шпијунирао ЈНА и СИВ (савезну владу). ИНА је била ексклузивни добављач нафте ЈНА и Ђурековић је имао приступ већини тајних објеката ЈНА, на пример подземни аеродром, Жељава на граници БиХ и Хрватске… Ђурековић доставља повјерљиве привредне податке, залихе горива, финансијске девизне податке и слично. То је доба велике енергетске кризе, вожње пар-непар, несташица робе широке потрошње. У једном тренутку официр БНД каже Ђурековићу: “Kад би Југославени знали што си ти све нама доставио, тебе би оптужили за своју привредну кризу”, и додаје: “А онда би и Њемачка имала политичких проблема”. Платили су му пуно пара, али су нам потврдили да су добили за тај новац одговарајућу протувриједност. Дакле, био је очито значајан шпијун. Помоћу његових информација додатно су економски дестабилизирали СФРЈ.
Прича о Вањи и Мики Шпиљку показала се као неточна. Чиста теорија завјере, која је настала дијелом из политичких борби тадашњих фракција у СKЈ и СKХ, а дијелом јер јавност није знала да је Ђурековић био шпијун БНД, па је машта радила.
Није Ђурековић био цвијеће. Било је сумњи у примање провизија, корупцију, али нису му могли ништа доказати. Бит је био ипак шпијунски рад. Ђурековић је побјегао из Загреба када му је дојављено да је у његовом уреду тијеком ноћи извршен тајни претрес његове канцеларије.”
Ђурековић постаје емигрант у Немачкој. Kолико је емиграција у то време била заиста моћна? Да ли је била способна за терористичка дела? Да ли сте дошли до података колико је уопште емиграната убијено од стране Службе?
“Тешко је рећи. Политички и војно они Југославији нису могли ништа. Међутим, уз помоћ западних тајних служби били су способни извести терористичке акте и тако дестабилизирати СФРЈ. Побили су доста људи. Од амбасадора Роловића, београдског кина, Хеллас Еxпресс, отмице америчког путничког авиона и убојства експлозивом њујоршког полицајца… Kолико емиграната је убијено? Не знам. Тешко је то утврдити. Они су се и међусобно тукли. Углавном због новца. Јасно, већину је Служба дала ликвидирати, али у правилу то се радило софистицирано преко других емиграната. Ријетко директно преко властитих килера, као код Ђурековића.”
Ekspres