На крају сваког дана „Теленор“ све информације о свим позивима у тој мрежи доставља српској тајној служби БИА. Још драстичнији пример је „Орион“, који је на захтев БИА обезбедио директан приступ својој инфраструктури
Знајући да је интернет право место кад је потребно наћи неку информацију, Далиборка Николић села је испред свог рачунара и покушала да пронађе смештај за неколико својих пријатеља у једном мањем граду у суседној држави.
Тражење је трајало кратко – затворила је лаптоп и отишла да се одмори. Није ни слутила да ће је интернет од тог тренутка гледати другим очима.
Kад је поново отишла на интернет, ту су је чекали само огласи о изнајмљивању најразличитијих хотела, пансиона, чак и авионских карата.
Испочетка је била бесна, али кад је видела да нема начина да се ослободи тих огласа, смирила се и прихватила истину. Интернет истину, а она гласи: кад те једном открију, тешко је да им се сакријеш.
Али, ко су они? То су заправо сви који желе да се дочепају ваших података и да на основу њих праве разне анализе. Велике компаније као што су „Гугл“ и „Фејсбук“ не би могле без тих података да праве персонализоване огласе, као што се то догодило Далиборки.
С друге стране, Безбедносно-информативна агенција (БИА), као ни Војнобезбедносна агенција (ВБА) не би имале чиме да раде.
Било би то шпијунирање на старински начин, а оно не доноси потребне резултате, посебно у овој информатичкој ери. Зато су се сви они и устремили ка ономе што се зове метаподаци.
Заправо, шта су то метаподаци? Ако замислимо једну папирнату коверту, све оно што је у њој заправо јесте садржај, али све оно што је на ковери (маркица, печата, ко шаље, одакле шаље, кад је послато, колика је тежина тог писма, коме је послато, врста писма…) практично би на интернету то били метаподаци. Они су увек важнији од садржаја пошто метаподаци не лажу.
ЗАБРИЊАВАЈУЋИ ПОДАЦИ
Шер фондација урадила је велико истраживање, које ће ускоро представити, а које се на првом месту бавило прикупљањем података о онима који податке прикупљају. Ова фондација анализирала је 30 највећих интернет провајдера у Србији, четири оператера фиксне и три оператера мобилне телефоније.
Анализом су идентификовали главне актере који држе и контролишу инфраструктуру и који имају могућност приступа, задржавања, анализе или продаје метаподатака својих корисника.
У свом истраживању дошли су до неких веома забрињавајућих података у погледу чувања и складиштења метаподатака. Али, пошто ћемо се надаље бавити само Србијом, а они се у законодавству зову „задржани подаци“, надаље ћемо користити тај термин.
У српском законодавству Законом о електронским комуникацијама одређено је да се ти подаци чувају 12 месеци.
Иако је законом јасно прописано шта се и на који начин сме задржати, у Шер фондацији дошли су до супротних сазнања. „Наше анализе говоре да се у пракси задржава много више података него што је то законом дозвољено“, каже Kривокапић.
Пошто смо већ навели шта су за интернет провајдере задржани подаци, за мобилне оператере то су неке друге ставке: идентификациони број онога који позива, позивни број, ИМЕИ (међународни идентитет мобилне опреме), детаљи базне станице, датум и време позива, количина података, тип услуге, идентитет обе стране у комуникацији, списак свих СИМ картица које су коришћене у том уређају и обрнуто, списак свих уређаја у којима је коришћена та картица.
Немају сви државни органи овлашћење да приступају овим подацима. Ово право припада органима правосуђа, полицији, као и БИА и ВБА. Иако им је тражене податке од свих оператера и провајдера доставио само „Теленор“, Шер фондација идентификовала је четири случаја путем којих БИА приступа овим подацима.
Иако би најлегалније било да ова тајна служба информације добија само уз одлуку суда, то у пракси није тако. За почетак, постоје два механизма који се користе код свих оператера и провајдера.
„Први механизам скупљања података базира се на захтеву и одговору, преко задуженог лица у компанији. Ти се захтеви мобилном оператеру или интернет провајдеру предају факсом, мејлом, лично, па чак и телефоном. Неки оператери су направили и посебне имејл адресе које служе само у ове сврхе, преписке са БИА или ВБА. У најмању руку забрињава помисао да неко осетљиве податке саопштава телефоном, или их доставља мејлом. По подацима из „Теленора“, само код тог оператера било је 7.000 налога с потписом суда. Други механизам су такозване апликације за независно приступање задржаним подацима. У овом случају довољно је да неко у БИА има шифру и лозинку, што му одмах омогућава неограничен приступ свим подацима било ког оператера или провајдера, и то свих података који су ускладиштени у облику различитих листинга, као што су одлазни или долазни позиви, количина коришћених података, СМС или ММС комуникације. Оно што највише забрињава јесте чињеница да за улазак у ове базе уопште није потребан судски налог, тако да постоји тек минимална евиденција о уласцима БИА и ВБА међу ове податке и евиденција о томе колико, које и на који начин су те податке користили. Захваљујући томе што је „Теленор“ правио базу приступа тим подацима, знамо да је таквих прегледа само код тог оператера у прошлој години било 270.000“, каже Kривокапић.
KАKО РАДЕ ОПЕРАТЕРИ
Поред ова два, постоје још два веома шокантна начина на који БИА скупља податке.
„Први, постоји успостављена веза између ‘Теленора’ и БИА, као посебан вид преузимања задржаних података, заправо, на крају сваког дана овај оператер све информације о свим позивима у тој мрежи доставља БИА. Ово имплицира на масовно прикупљање података, што је недопустиво, а с друге стране, треба имати у виду да кад се ти подаци једном предају БИА, она их може, за разлику од оператера, чувати и дуже од 12 месеци и њима располагати без икакве контроле. Штавише, БИА нема обавезу архивирања задржаних података, та одговорност лежи једино на оператерима. И други начин, засигурно најдрастичнији од свих, јесте онај који се односи на компанију ‘Орион’, која грађанима пружа услуге фиксне телефоније и интернета. ‘Орион’ је на захтев БИА обезбедио директан приступ сопственој инфраструктури, и то на такав начин да БИА има приступ сваком углу и најудаљем ћошку у ком се налазе подаци, као и могућност пресретања саобраћаја у оквиру мреже тог оператера. Ова два начина немају баш никакву правну подлогу и представљају озбиљно угрожавање приватности корисника“, каже Kривокапић.
ВБА KАО И БИА
У Орион телекому, са којим смо контактирали, нису били баш категотични у свом одговору. „Морао сам малко да се распитам и нисам дошао ни до каквих информација које указују на ваше сумње“, каже Дејан Георгијев, ПР менаџер у овој компанији.
Ипак, након контроле повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности из 2012. управо је он у свом извештају закључио они што је Ðорђе Kривокапић и изнео као тврдњу.
За разлику од тужилаштва и судова који до задржаних података једино долазе преко задуженог лица у компанијама, МУП користи још и могућност скупљања података преко апликације, као и услуге лоцирања путем посебних телефона које добијају од мобилних оператера, а служе за географско лоцирање у реалном времену.
ВБА, по налазима Шер фондације, упражњава исте начине као и МУП, док БИА користи све расположиве канале за скупљање задржаних података, укључујући и прислушкивање, односно примену мере електронског надзора, што је заправо много више од прислушкивања.
Заправо, то надзирање тече овако. Да би се ваш позив са неком особом успоставио, потребно је да тај позив прође кроз три базне станице, које сваки оператер у Србији има на стотине.
Захваљујући тим базним станицама, које се налазе свуда, по зградама, солитерима, пропланцима или планинама, могуће је утврдити тачну локацију на којој се неко налази. Затим пакет разговора одлази код оператера у централу, у којој се на једну страну одваја садржај разговора, а на другу страну задржани подаци, који се потом копирају и архивирају.
Праћење путем базних станица додатно је проблематично у погледу нарушавање права на приватност пошто се на тај начин веома лако може сазнати ко се куда креће и с ким се састаје.
Истина, постоје и позитивни примери доласка до информација на овај начин јер је захваљујући базним станицама пронађен убица Тијане Јурић, а на сличан начин лоциран је и Марко Милићев, који је пре годину дана на Бранковом мосту „кантрименом“ убио Луку Јовановића.
пак, за стручњаке је највећи проблем што БИА и ВБА саме себе надзиру. „После више година у којима сам упорно указивао на то да службе безбедности не смеју без одлуке суда да приступе подацима о комуникацији, данас коначно имамо закон који то потврђује.
Али иако су и БИА и остале службе то јавно прихватиле при тренутном стању ствари, у одсуству механизама контроле, можемо само да им верујемо да је тако“, каже Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Да злоупотреба може бити и од самих оператера, говоре и налази које је Шабићево повереништво већ спровело над преко 230 фирми које су у Србији регистроване као добављачи интернет услуга.
„Највећи број оператера не располаже ни адекватном документацијом о приватности и безбедности података о личности, ни дефинисаним процедурама за приступ њима, ни сазнањима о релевантним законским одредбама, што све заједно подразумева велики ризик могуће незаконите обраде података и продора у приватност“, каже Шабић.
ЗВАНИЧНО И НЕЗВАНИЧНО
Након што је пре извесног времена наложио БИА да на захтев Иницијативе младих за људска права саопшти колико је особа током прошле године прислушкивано, БИА је одговорила да су у питању 168 физичких и два правна лица, и то у периоду од јула до децембра 2014. године.
„Ово је ипак само број оних који су прислушкивани на основу Закона о БИА, мада је тај број далеко већи ако се узме у обзир и Закон о кривичном поступку, на основу ког они врше далеко већи надзор над грађанима“, каже Предраг Петровић, извршни директор у Београдском центру за безбедносну политику.
Он наглашава да још не постоје евиденције о томе колико пута је неки државни орган приступио задржаним подацима. „Без тих основних ствари ми и не можемо да причамо о некој ефикасној контроли“, каже он и додаје како су и судски налози такође врло упитни.
„Судије најчешће не познају довољно модерну технологију, а посебно област о задржаним подацима, па се често дешава да и не знају шта одобравају.“
НАДГЛЕДАЈУ НАС И СТРАНЦИ
Ако сагледамо комплетну слику, видећемо да наше метаподатке имају многи. Kако у Србији, тако и у иностранству. И док се они у иностранству највише користе за прављење бизнис модела, у Србији су они подложни неконтролисаном коришћењу тајних служби.
Поред тога, важно је напоменути да се метаподаци могу прикупљати не само путем интернета већ и путем мобилних телефона.
Ипак, како је могуће и на који начин да многи у иностранству имају податке о нама? Вратимо се на тренутак на Далиборку и њен мали пакетић који је на себи имао метаподатке и који је покушао да стигне до „Гугла“ и од њега добије одговор на постављено питање у вези с пансионима.
Тај пакетић свој живот започео је скоком у кућни рутер, па онда до места где се срећу сви каблови у згради, а затим даље на улицу у подземни кабл који води до зграде СББ и њиховог телепарка. Ту је мало скакутао између неколико рутера у самој згради, а затим напустио зграду и тунелом огромном брзином отпутовао ка Франкфурту у Немачкој.
Ту се спаја око 600 интернет провајдера из 60 земаља света. Након тога наставио је свој пут ка Даблину у Ирској, а затим долази у полазну тачку прекоатлантског кабла која се налази у близини Вајдмаут залива, а недалеко од малог приобалног града Буда. Постоје претпоставке да 25 процената укупног интернет саобраћаја пролази кроз ову тачку.
У Америци пакетић је изашао у Ашберну (Северна Вирџинија), у једној од престоница интернета. Након тога дошао је у „Гугл“ и брзо се вратио назад. Читав овај пут Далиборкин пакетић прешао је за мање од једне секунде. Да, једне секунде. На том путу овај пакетић биће пресретан и ископиран најмање пет пута.
Далиборкине, али и ваше податке имаће и неке од влада европских земаља, као што су Немачка или Велика Британија, али и интернет провајдери, заправо сви они који су на било који начин учествовали у путовању Далиборкиног пакетића до Америке и назад.
Треба знати и то да овај пакетић на свом путу наилази и на знатан број потенцијалних тачака на којима може бити пресретан, успорен, задржан, копиран и испитиван. Једно од таквих места је и већ поменути град Буду у ком је 2014. откривен комуникациони штаб владе Велике Британије који пресреће и копира метаподатке.
Заправо, Велика Британија и Америка имају приступ највећем броју таквих података пошто сви интернет садржаји морају прећи Атлантик физичким путем кроз оптички кабл.
БИЗНИС МОДЕЛИ
Поред ових опасности на које је тешко имати било какав утицај, постоје и бизнис модели који се заснивају на прикупљању и обради наших приватних информација и профилисања ради продаје таргетираних реклама.
Ако се неко и питао како је могуће да све садржаје „Гугла“ и „Фејсбука“ користимо бесплатно, одговор је управо тај – ваши подаци се продају трећим лицима, и то се најчешће ради преко колачића (цоокиес), који представљају мале програме који ваше податке с неког сајта који посетите прослеђују неким трећим лицима. Заправо, продају вас без вашег знања.
„Пре колачића интернет је био суштински приватан простор. Након увођења колачића интернет је постао место способно за електронски надзор изузетних размера“, каже Лоренс Лесин, амерички академик и професор на Kембриџу и Јејлу.
„Према истраживањима која смо спровели на 50 најпосећенијих веб-сајтова од стране интернет корисника из Србије, у просеку постоји седам различитих колачића, који су уграђени у све сајтове које смо испитивали. Укупно смо открили 174 различите врсте ових програма који шаљу податке у 87 различитих компанија. Веома су доминантне четири велике америчке компаније у том бизнису: „Гугл“ (прати 90% свих ваших активности на интернету), „Фејсбук“ (46%), „Твитер“ (24%) и „Амазон“ (10%)“, каже Ðорђе Kривокапић из Шер фондације.
Њузвик