Љубав је, на неки свој начин, себична, селективна и посесивна. Љубав греје срце према само неколико посебних људи; мржња греје срце према свакоме ко је на твојој страни, и може да мобилише једну групу да дискриминише милионе
Писао сам последњих година о расизму, психолошкој конструкцији непријатеља и политичкој функцији изражавања мржње према „другом“ или презира према концепту различитости. Мислио сам да сам већ рекао све што сам имао на ову тему, али у мом недавном разговору са пријатељем Томасом Стаудером, појавило се неколико нових тачака – или су, макар, мени биле нове. Била је то једна од оних дискусија после којих не можете баш да се сетите ко је тачно шта рекао, али су нам се закључци подударали.
Људи имају тенденцију, са прилично пресократовском затупљеношћу, да виде љубав и мржњу као две супротности – неопходне и симетричне алтернативе једна другој. Тако, рецимо, ако нешто не волимо, онда мора да га мрзимо, и обрнуто. Очигледно је, ипак, да постоји безброј нијансираних ступњева између два пола. Чак и ако користимо те термине метафорички, чињеница да волим пицу а да нисам луд за сушијем не значи да мрзим суши – само га волим мање него пицу. Чињеница да некога волим не значи да мрзим све остале; супротност љубави би лако могла да буде индиферентност. Волим своју децу, али сам индиферентан према таксисти који ме је возио пре неколико сати.
Но права поента је да су неке врсте љубави изолујуће, ексклузивне. Ако сам лудо заљубљен у неку жену, очекујем од ње да ће волети мене, а не друге (или макар не на исти начин). Слично томе, мајка осећа страсну љубав према својој деци и жели да и они њу воле на посебан начин, и никада не би могла да осећа да нечију туђу децу може да воли једнаким интензитетом. Тако је, на неки свој начин, љубав себична, селективна и посесивна.
Наравно, постоји она заповест која нам каже да треба да „волимо“ своје комшије – свих седам милијарди – као што волимо себе. Али, у пракси, ова заповест наређује нам да не мрзимо никога; она не очекује да ћемо волети странца онако како волимо своје родитеље ули унуке.
Свог унука волим више него, примера ради, ловца на фоке којег никад нисам срео. То не значи да би ми било свеједно ако би неки човек на другом крају света преминуо, али увек ће ме више погодити смрт моје баке него смрт неког странца.
Недељник