И ове године обиљежит ће се блеибуршка трагедија. За незналице, ако их уопће има, 15. свибња 1945. године, преписујем са Wикија, Британци су одбили прихватити предају оружаних снага НДХ и наредили да се морају предати Југославенској армији. Да не идем у детаље, према Wикију, тамо је побијено 50.000 Хрвата. Сваке године на сутрашњи дан у Блеибург одлазе колоне Хрвата и Хрватица и представника нашег демокрацијом и домољубљем и правдом и истином опсједнутог водства Хрватске да би жртвама одали почаст.
Ове године су се Аустријанци узнемирили јер хрватско “одавање почасти” држе окупљањем нацића који окићени усташким симболима и машући црним заставама зазивају нека боља, мрачна, стара времена. Аустријанци су немоћни јер усташко ушато У у Аустрији није забрањено, а скуп се сваки пут најављује као “црквени”. Зато ћемо и ове године у ударном Дневнику Хрватске теве виђети разуларене дивљаке у црном и скрушене политичаре у тамном. Ни једни ни други не могу заборавити и опростити што је Тито учинио Хрватима.
Што су Британци учинили Хрватима сви су заборавили. Тита у Хрватској данас се може и мора јебати на тисућу начина. Британци су за нас у овој причи невини јер су моћнији од мртвог Тита. Ми Хрвати увијек знамо коме га се смије, коме не смије, а коме га се мора турати у буљу.
Та фрка око Блеибурга никад ми није била јасна. Ратовало се. НДХ је изгубила. У рату се убија. Побједник пише повијест. Жртве труну, родбина памти док је жива. То би било то. Kористити масакр било кога типа у политичке сврхе прозирно је и вулгарно. Жртве не диже из гроба, а њихову ђецу или унуке, ако су нормални, узнемирује и вријеђа.
У рату се дечки не дијеле на добре и лоше, сви су лоши. Лицемјерно завијање над гробовима побијених у Блеибургу ругање је мртвима јер живи нису тамо да би им одали почаст. Они се само желе фоткати за телевизију, нека сусједи виде да они дишу црно. Политичари мисле да ће им шансе за побједу на идућим изборима бити веће ако се “поклоне” у Блеибургу, “највећем стратишту у повијести Хрвата”.
Kолико је нормално да Хрватине или они који мисле да то јесу, одлазе у Аустрију и тамо се “клањају” костима побијених Хрвата? Претпоставимо да јест. Претпоставимо и то да су Хрвати културан народ који не заборавља на своје који су ни криви ни дужни изгубили живот у аустријској вукојебини покушавајући побјећи од крвника Тита. Све је то некако људски и разумљиво. Ако се и деру, ако и носе капе са ушатим У на глави, ако и величају фашистичку НДХ, можда је све то у афекту? Изгубио си ђеда, изгубио си баку, можда оца, можда маму, најмање на што имаш право, можда је, величати НДХ.
Ајмо сад мало на причу погледати из другог угла. Многи се труде, никоме није пошло за компјутером, израчунати колико је људи до данас убила Република Хрватска, мислим ова “наша” и ова “демократска”. Kолико је Хрвата и Хрватица оставило кости у Агрокору? Kолико су стотина тисућа младих живота уништили дечки и цуре који владају Хрватском од деведесет и прве? Kолико је стотина тисућа побијених кредитима у францима, оврхама и ужасним порезима? Kоликима је покрало ђедовину? Очевину? Затрло сјеме?
Данашња Хрватска састоји се од питај бога колико блеибурга. Банке су Блеибург, Порезна управа је Блеибург, правосуђе је Блеибург, здравство је Блеибург, школство је Блеибург, Влада је Блеибург, Сабор је Блеибург, Kолинда је Блеибург…
Па ипак, ми, још увијек живи потомци или родбина побијених и протјераних Хрвата, не осјећамо потребу да одемо у бар један од хрватских Блеибурга да бисмо се тамо поклонили сјенима наших најмилијих и својој властитој сјени. А ова је Хрватска побила најмање десетороструко више Хрвата него је то учинио Тито?
Зашто је то тако? Зато јер су у нама убили све људско. Зато јер нас упорно хране прошлошћу и костима наших предака, а себе месом кога крвавим очњацима деру са наших већ одраних леђа. Па ипак…У Блеибургу се, по њима, догодио масакр, а у хрватским блеибурзима се, по њима, дешава демокрација. Нитко од нас не види да се данас у Хрватској Хрватима дешава геноцид.
Боже, Хрвати никад неће прогледати. Не, нисмо проклети. Једноставно, ми, живи лешеви, ми, жртве хрватске демокрације, ми, сужњи које мори глад, глупи смо к’о курац.
(Блог Ведране Рудан)