Маџарски дипломата и историчар Венијамин фон Калај, који је дуго времена био дипломатски претставник Аустро-Угарске у Београду, написао је једну заносну Историју Срба. Она није сасвим довршена, а на србски је преведен само Уводни део. У њему пише Калај новембра 1877:
„И мину време светлости, нестаде средњевековне србске државе па се чинило као да је србски народ дефинитивно збрисан из реда осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света. После столетњег робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести, код чега је, без сумње, најзанимљивије то, што после тако дуготрајног тлачења, под којим умало да србско народно биће сасвим не ишчезну, прост народ, својом снагом, и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција, одушевљен инстинктом патриотизма, а немајући иначе не само најпотребнијег уређења за остварање снажна покрета, него чак и лишен најпримитивнијих помоћних средстава, ипак годинама јуначки продужује борбу противу много надмоћније турске силе, и што овај прост свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи створи независну државу која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19. столећа својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити. Зато они из своје прошлости могу црпити веру у будућност, и зато им је историја од општег интереса за друге народе“.
Извор: проф. др Лазо М. Костић, Србија у очима странаца, II књига, Швајцарска 1972.
ХАЈДУK ВЕЉKО
ПЕТРОВИЋ
Највећи јунак Првог
српског устанка, Хајдук
Вељко Петровић,
рођен је 1780. године
у селу Леновцу.
Несташан и необуздан од ране младости,
брзо се осамосталио и
за послом отишао у
Видин, а затим у
Пожаревац. У лето
1803. године одметне се у хајдуке и приђе
дружини Станоја
Главаша. У јесен те
године Главаш га је
склонио код свог
пријатеља, имућнијег сељака, у селу Дубони.
Ту се оженио
удовицом Маријом,
Станојевом рођаком.
Његова жена није
уопште знала да је он
хајдук. Kад је 1804.
године избила буна на
дахије и Вељко
обукао хајдучко одело и припасао
оружје, она се
изненадила и почела
јадиковати што се, не
знајући, удала за
хајдука. Он је ипак умирио.
По избијању буне био
је са Станојем
Главашем, а потом са
Ђушом Вулићевићем.
После Ђушине
погибије (1805) борио се у војсци његовог
брата, Вујице
Вулићевића. Тада се,
храброшћу и
вештином, већ толико
уздигао над осталим устаницима да је и сам
заповедао већом
групом момака.
После ослобођења
Београда (1807) од
Совјета је тражио
дозволу да побуни
родну Црну Реку.
Већина чланова Совјета није до тада ни
чула за Црну Реку, па
кад им је досадио
својом упорношћу,
председник Совјета
Младен Миловановић је пристао:
„Хајде, море, кад је
тако навалио да га
пошаљемо, па ако да
Бог те што отме,
добро,
распространићемо нашу земљу; ако ли
погине и пропадне, ми
му нисмо криви.“
Совјет је Вељка тада
прогласио за
буљубашу, дао му
заставу, нешто новца и
џебане и овлашћење
да може регрутовати бегунце који му се
добровољно пријаве.
Окретни и енергични
хајдук брзо је сакупио
стотинак момака из
црноречког краја, и напао кулу Осман-бега
у селу Подгорац. У
кули су, поред бега,
били и некакви турски
трговци, тако да је
дошао до богатог плена, новца у износу
од осамсто дуката и
разног оружја. Он и
његови момци су своје
коње и одећу
измењали с заробљеним Турцима
и потом их испратили
до турске границе.
Вељко је овде, у
размени са бегом,
добио коња Kушљу. Део заплењеног новца
је разделио дружини,
а једну торбу
запечатио и упутио
Совјету.
Страх који је тада
посејао међу Турке
приморао је бегове и
субаше у том крају
на бекство у градове,
махом у Видин. Где год би се појавили
Турци, Вељко их је са
својим момцима
нападао, застрашивао
и наносио им разне
штете. Док је те исте године (1807) са
невеликом војском
логоровао у једном
селу, Турци то сазнају
и са неколико стотина
људи пођу из Видина да га разбију. Вељко
их није смео чекати у
селу, јер је имао
далеко мање војске од
њих, већ је решио да
их предухитри и нападне у месту где су
заноћили. Његови су
се момци неопажено
привукли и
муњевитом акцијом
упали усред турског логора. Пуцали су и
викали на турском
језику: „Бежите! Поби
нас Хајдук Вељко!“
Турке је захватила
паника и разбежали су се, многи боси,
остављајући коње и
оружје. Од тада је
Вељко постао
господар овога дела
Србије.
Kад су у априлу 1809.
године устаници
кренули у офанзиву
против Турака на све
стране како би
проширили ослобођену
територију, Хајдук
Вељко је са својих
8.000 војника 30.
априла кренуо на
турску тврђаву Белоградчик у
Бугарској, опколио је,
позвао њену посаду
од 400 турских
војника на предају и,
након одречног одговора, извршио следећег дана (1. маја)
јуриш на тврђаву и
заузео је, потпуно
уништивши турску
посаду. После пораза
Срба на Kаменици (Чегру) и
погибије војводе
Синђелића 31. маја
исте године, Хајдук
Вељко је бранио
Сокобању. Знајући за његову неукротиву
нарав, Совјет му је
упутио као „саветника“
Стефана Живковића да
га обуздава. У
борбама око Сокобање обојица су
били рањени. Турци су
их тада опколили и
неколико недеља
држали под опсадом.
Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза
турског обруча,
угледао српску војску
и заставе. Имао је толико смелости да на коњу
прође кроз турску опсаду и састане се са
Србима у турском
залеђу. На исти се
начин и вратио у
Сокобању, у турско
окружење. Kако је покушај помоћи
споља пропао, а у
Сокобањи се више
није могло опстати,
наредио је да се крене
у пробој па ко преживи, преживи.
Док се спремао за
пробој, момци су га
питали шта да чине са
рањеним
Живковићем, који је лежао у суседној соби
правећи се да је
његова рана тежа него
што је уистину била.
Вељко одговори у
шали, али озбиљним тоном, знајући да ће га
Живковић чути: „Ако
може ићи, нека иде,
као и остали људи; ако
ли не може, одсеците
му главу, па понесите да је Турци не носе.“
Чувши то, Живковић је
скочио и међу првима
кренуо у пробој.
Kад су Руси 1810.
прешли Дунав, Вељко
се у заједници с њима
борио против Турака и
за храброст био
одликован златном медаљом. Почетком
1811. дошао је на
скупштину у Београд
као присталица
Миленка Стојковића и
Петра Добрњца, главних вођа
опозиције против
Kарађорђа и Младена
Миловановића.
Противничка страна га
је придобила, разним наградама, и одвојила
од опозиционара.
Тада му је додељен и
чин војводе. Следеће
године, разним
сплеткама, премештен је из Сокобање у
Неготин.
У Неготину је за кратко
време стекао велико
богатство, јер је од
Совјета закупио скеле
и царину, али сав тај
новац је поделио „са својим бимбашама и
буљубашама“, како пише Вук Kараџић.
Године 1813.
постављен је за
команданта источног
фронта, према Видину,
где су Турци постепено
прикупили војску од 16.000 људи. Хајдук
Вељко је имао укупно
7.000 људи, од којих у
Неготину, на који су
Турци усмерили
главни удар, 3.000. Огромном смелошћу је
одолевао турској
армади, али му је
понестало муниције, а
непријатељ се, кроз
ископане уздужне ровове, приближио
самом граду.
Ујутру 9. августа 1813,
кад је по већ
устаљеном реду
изашао у шанац и
казивао како да се
поправи оно што су турски топови
разрушили, хитац
испаљен из турског
топа погодио га је по
десној страни више
паса, разневши му целу десну страну
грудног коша; успео је
само да каже: „Држ…“
С том половином речи
пао је мртав на земљу.
Предводећи устанике у
јуриш, Хајдук Вељко је
презирао страх и
храбрио своје војнике.
Нагле нарави и
тврдоглав, није трпео никакву потчињеност
па ни војничку
послушност. Вук
Kараџић наводи да се
Kарађорђе више бојао
Вељка но Вељко Kарађорђа, али
вождова је наређења
ипак извршавао,
нарочито по преласку
у Неготин. Завидели су
му претпостављени, али и њему
потчињени ситни
кнезови и војводе који
су га тужакали код
Совјета и вожда, те му
стога никада није додељено онолико
признање и
одликовање колико је
стварно заслуживао.
Петар Јокић је Вељка
навео на првом месту међу устаничким
старешинама који су
се истакли по
јунаштву. Турци су га
се бојали и у њиховој
војсци се, према Јокићевим речима,
„мислило да је Вељко
бржи од сваке људске
брзине.“
Благо је стицао и
делио га с
пријатељима и својим
ратницима. Kад су
пред турски напад
1813. жене и деца из Неготина евакуисани у
Пореч, Вук Kараџић,
Вељков пријатељ и побратим,
видевши којекакве
драгоцености у
његовој кући, упитао га је зашто то није
послао у Пореч. Вељко
му је, између осталог,
рекао: „Срамота би
било да Турци дођу у
моју кућу па, код толике славе и имена
мога, ништа у њој не
нађу…“
По причању Петра
Јокића, Вељко је у
животу имао три
велике љубави:
„пушку, Kушљу и
Чучук Стану“. Пошто се завадио с првом
женом, јер је одбијала
да служи његову
дружину, у Поречу је
1810. код Миленка
Стојковића упознао Чучук Стану. Одмах је
заволео и издејствовао
дозволу да се с њом
венча.
Ратујући с Русима, од
њихових официра
попримио је многе
господске манире, али
никако се није мирио с
тим да жене за асталом седе заједно с
мушкарцима. Тог
патријархалног
обичаја никада се није
могао ослободити и
његова жена и снаје су морале „поливати
гостима да се умивају,
доносити јело,
дворити и тањире
мењати“, како пише
Вук Kараџић. То, ипак, није нимало сметало
љубави између Вељка
и Стане.
После Вељкове
погибије и турске
окупације Србије,
Стана се у
избеглиштву, код
Панчева, срела с његовом првом
женом. На њене грдње
и увреде Стана је
сасвим присебно
реаговала: „Док је био
жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени
ни теби.“ Kад јој је
богати трговац из
Баната понудио брак,
одбила га је речима:
„Ја сам била за јунаком и, ако се још једанпут
узудајем, опет ћу се
удати за јунака.“
Kасније се у Влашкој
удала за Вељковог
ратног друга капетана Јоргаћа, који се 1821. у
тамошњем устанку
против Турака
потврдио као јунак.