Кућу Синише Јевтића обилазили су људи који се нису легитимисали и тврдили су да су „из полиције“. Јевтић, ветеран рањаван на Кошарама, то повезује са протестом у Београду и његовим објавама о „звучном топу“ на Фејсбуку
Синиши Јевтићу, ветерану 125. моторизоване бригаде, који је 1999. рањен у борбама на караули „Кошаре“, а сада са колегама подржава студентске протесте, у понедељак (17. март) преподне у двориште куће у Крушевцу, ушла су два мушкарца и једна жена, који су се представили као „полиција“ и питали му супругу где је он.
„Питали су да ли ја ту живим и где сам тренутно, колико дуго сам одсутан и кад ћу се вратити. Дошли су у цивилном ауту, та жена је у рукама држала гомилу папира“, прича Јевтић за „Време“.
„Супруга им је рекла да сам већ седам дана у Београду, а да не зна кад ћу да дођем. Питала их је у чему је проблем, зашто ме траже, та жена јој је рекла да није ништа страшно, да треба да обаве разговор. Супруга ме је по њиховом одласку одмах обавестила поруком“, каже он.
Јевтић додаје да нису питали за његов број телефона, него су само преписали са врата комбија. „То ми је чудно, да преписују мој број, кад знам да га имају, јер су ме и раније звали због мојих ветеранских активности. А није први пут да ме застрашују, долазе возилима, обилазе око куће.“
Јевтић је, кад га је супруга обавестила, позвао полицијску управу у Крушевцу, представио се и испричао случај, и добио одговор да га полиција није тражила, али да је могуће да су то били инспектори у цивилу, или припадници Безбедносно информативне агенције (БИА), и да ће ме вероватно неко од њих позвати.
До уторка га пак нико није позвао. Јевтић не зна ко су уопште били ти људи јер се нису легитимисали.
Разлог објаве о звучном топу?
Он нагађа да су могући разлог две његове објаве на Фејсбуку о звучном топу.
„Нисам био на директном удару те справе, него споредном, тако да сам мало осетио удар. Био сам у парку ‘Мањеж’, и кад сам видео хаос, обратио сам се људима путем мегафона, рекао им три-четири пута да нема разлога за панику и хаос, да је ово миран скуп. И онда говорио ‘пумпајмо, пумпајмо’“, наводи он.
„Нисам помињао ни звучни топ ни шта се десило. И тензије су се спустиле. Да се обратим, замолили су ме редари, па сам се попео на жардињеру и говорио“, навео је Јевтић и додао да су људи са којима је причао рекли да су имали осећај да на њих иду авиони и тенкови.
Како су помагали полицији
Јевтић и његови ратни саборци су, заједно са осталим ветеранима, на Тргу Николе Пашића држали живи штит и према Скупштини и у улици Кнеза Милоша, али били су стално у покрету, где је требало да се реагује.
„Највише смо били од Кнеза Милоша до Крунске, јер су ћаци из Пионирског парка прескакали ограду и хтели да се обрачунају са студентима учесницима протеста. А било је и у маси десетак њих који су дошли да провоцирају. Брзо смо их неутралисали, везали пластичним лисицама и предали полицији“, илустровао је он.
Јевтић је рекао и да су молили студенте да не провоцирају Жандармерију која је била у Пионирском парку да спречи сукобе и они су их слушали.
„Људи из Јавног реда и мира су ми се захваљивали на брзој реакцији ветерана, а чак су ме некад и молили преко СМС порука да пошаљем ‘појачање’ тамо где је претила опасност да ћаци изврше напад, и то смо радили. И ти људи су имали одличну комуникацију са свим деловима ветеранских група, тако да је све прошло без инцидената. И зато ме чуди што ме нека наводна полиција тражи у Крушевцу“, закључио је Јевтић.
Неуморни борац
Говорећи о свом ратном путу, а те 1998. и 1999. године био је војник на редовном одслужењу рока, Јевтић је рекао да је 16. априла на Кошарама од минобацачке гранате у тело добио 16 гелера, превезен је у приштинску болницу, из које је, на сопствени захтев, отпуштен после седам дана, и вратио се у јединицу, али га нису пустили на Кошаре, него га ставили на контролни пункт у Витомирици код Пећи.
Пошто није добио потврду о отпусту, него је то тражио тек накнадно, прва лекарска комисија му је проценила да има 30 одсто инвалидитета, да би друга то спустила на испод 20 одсто, и зато нема статус ратног војног инвалида.
Јевтић је учесник и један од вођа свих протеста ратних ветерана, а био је на свим великим протестима, од штрајка ратних ветерана у Пионирском парку пре неколико године, до ових садашњих – од Новог Сада, Крагујевца, Ниша, до Београда. „Настављам и даље“, поручио је он.