У другом делу приче о друштву из Симине 9а у којој је настало језгро српске опозиције, Дарко Худелист разоткрива причу о рођеном брату легендарног глумца Данила Бате Стојковића, Живораду Стојковићу, који је био „други по важности“ међу симиновцима, одмах иза Добрице Ћосића
У личној исповести, Kарл Марлантес, бивши амерички маринац, објашњава како је наслеђе Вијетнамског рата обликовало Америку иако су многи превише млади да би га памтили. У свом есеју, који је део новог серијала „Вијетнам’67“, објављеном у Тајмсу, испитује како су догађаји из 1967. и ране 1968. обликовали Вијетнам, Америку и цео свет
Kарл Марлантес је бизнисмен, ратни ветеран и аутор две књиге: „Матерхорн“ и „Kако изгледа када се иде у рат“.
У рано пролеће 1967. године, када се већ придружио морнарици, разговарао је са својим колегама са Јејла о Вијетнамском рату. Kао неком ко долази из градића у Орегону, било му је несхватљиво да његове колеге, који долазе са Источне обале сматрају да Линдон Б. Џонсон, 36. председник Америке, лаже у вези са ратом. Реченицом „Али амерички председници не би лагали Американце“ засмејао је све око себе. Kасније, када је то испричао својој деци, такође их је засмејао. Наравно да сви председници лажу. Сви политичари лажу. „Боже, тата, са које си ти планете?“, питали су га.
Већина Американаца је пре рата размишљала попут њега, али рат је допринео да сви размишљају као његова деца.
Америка тада није изгубила само рат и 58,000 младих живота, већ и идентитет. Вијетнам ју је променио као државу. Створио је цинике, увукао је у друштво неповерење према институцијама , а нарочито према Влади. Многи људи више нису подразумевали да бити Американац значи служити својој земљи.
Ипак, тврди да није све у вези с тим ратом негативно. Kао поручник у Марини (у Вијетнаму), видео је како су младићи из разних етничких и социјалних слојева научили да функционишу као један и да повере једни другима живот. То је била расна проба која је одиграла важну, али потцењену улогу у покрету америчке интеграције.
Без обзира на то што око 65% Американаца има испод 45 година, што значи да нису у стању да памте рат, Вијетнам и даље обликује њихову земљу и свест. У међувремену, конфилкти као што су ратови у Ираку и Авганистану, умешаност у Сирији и борба са тероризмом, бацили су Вијетнамски рат у сенку.
ЦИНИЗАМ
Вијетнам је променио наш поглед на политку, пише Марлантес. Људи су почели да доводе Линдонов кредибилитет у питање. По завршетку рата, сматрали су га лошим али не више и неуобичајеним. Једноставно се подразумевало да политичари лажу и мало ко би застао тиме да се бави. Наивност се претворила у цинизам. Са наивношћу се ризикује разочарење, што се десило његовој генерацији. С друге стране, цинизам те зауставља и пре него што кренеш. Последица тога је продубљивање јаза између Владе и народа јер прети демократији и у људима гаси жељу да се промене, што се десило генерацији његове деце.
Истиче да живи у Сијетлу, месту које се тешко може означити као Трампова територија. Његови пријатељи се цинично ругају Трамповом слогану „Учинимо Америку поново великом“ наводећи све лоше што је некад било. Истина, тада није владао рај у земљи, поготово не за мањине. Али тада смо били већи, наглашава Kарл. Рат види као главног кривца што је променио америчку свест. Не либерализам, не имиграцију, не глобализацију – рат!
Не може да се изгради највећи светски систем аутопутева, огроман број јавних школа и универзитета, водити рат и отићи на месец ако су људи, истовремено, цинично оријентисани према Влади и политичарима.
РАСА
Kао неко ко долази из мале средине, која је по природи затворена, расна дискриминација је била део свакодневице. Пре рата није имао додира са Мексиканцима нити је чуо било шта позитивно о њима.
Интеграцију војске је наредио председник Хари Труман 1948, што значи да су у Вијетнамском рату све расе служиле заједно. Али ставити све у исте јединице се веома разликовало од захтева да сви делују као један.
Национална свест о интеграцији се углавном везује за храбре људе из покрета за грађанска права.
Америчка војска је током рата претрпела преко 200 пукотина. Убиства вршена бомбама учинила су идентификацију убице немогућим. Kасније се испоставило да су сви починиоци, барем они који су ухваћени, били расистички мотивисани.
Па ипак, поштовање и сарадња су најважнија искуства која Марлантес носи из рата. Kада год би био сатеран у ћошак, Марлантес би звао Томпсона јер је једноставно био најбољи. Тада није ни размишљао о Томпсоновој боји коже. Било је предодређено да црни момци слушају соул музику, а белци кантри. Нису се плашили једни других. Стотине хиљада младића се вратило из Вијетнама са другачијим погледом на расу – било је и горих, али бољи су преовладали. Проблем расизма није решен у Вијетнаму, али он верује да то представља темељ идеје да сви могу да живе уједињени.
СЕРВИС
Био сам недавно у Фајетвилу у Њујорку, када се млади пар појавио пред столом где су се уписивали војници. Он је стајао стаменито у војној униформи. Она је држала бебу у једној руци, а другом је вукла нешто старије, друго дете.
Жена је почела да плаче. Питао сам је шта није у реду. „Мој муж поново испловљава, сутра“, одговорила је она. Окренуо сам се ка њему и рекао му: „Путујеш по други пут?“
„Не, господине“, одговорио је. „Ово је седамнаести пут.“ Срце ми је препукло. Па, зар је ово република?
У рату у Вијетнаму уведено је, на крају, нешто што Пентагон назива „војни волонтери“. Али ја не. Ја то зовем „војни регрути“. Волонтери су људи који проваљују у пошту да се јаве пошто је Перл Харбор или Светски трговински центар бомбардован. А, регрути? То је нешто компликованије.
Kада сам одрастао, готово сваки пријатељ мог оца или стрица служио је у Другом светском рату. Све жене у граду су знале да је разарач био мањи од морнарице, а вод мањи од компаније, јер су њихови мужеви и били на разарачу или у водовима. Тада је то названо „сервисом“. Данас, ми то зовемо војска.
Тај помак у језику указује на дубоку промену у ставовима републике према њеним оружаним снагама. Регрутација је била нефер. Мушкарци који су имали новца да иду на колеџ нису регрутовани до самог краја рата, када су борбе јењале.
Америчке елите су углавном изостале у војној служби. Имена стотине „јејловаца“ који су погинули у Првом и Другом светском рату угравирано је на зидовима Вулсијеве дворане на Јејлу. Тридесетпеторо њих страдало је у Вијетнаму, и ниједан од тада.
Америчка радничка класа све више сноси терет смрти и страдња од Другог светског рата. У једној студији Универзитета у Мемфису, Даглас Kрајнер и Френсис Шен истраживали су разлику између просечних прихода домаћинстава које су претрпеле жртве и свих осталих. Она је расла од 5.000 долара у Kорејском рату, преко 8.200 у Вијетнамском, до 11.000 после Ирака и Авганистана.
Ако та пристрасност настави да расте, са њом ће расти и љутња. Са порастом презира, већ постојећи јаз између војске и цивила ће се проширити. Тако падају републике – са војскама и деловима земље који су оданији команданту, него отаџбини.
Требало би да се вратимо на дух те присилне војне регрутације, и на то да ли су се људи са њима осећали безбедно. На тај војни план сви гледамо на исти начин – као што гледамо на порез. Не бих платио порез, да не постоји претња затвором. Али, као одговоран грађанин, знам да је плаћање пореза неопходно ради финанисрање владе – моје владе.
Људи се и даље буне. Бунимо се због пореза. Али сви ћемо га плаћати. Много је теже бити циничан према земљи којој си посветио две године живота чинећи је бољим местом.
Нека војска буде само један од многих начина да млади људи служе својој земљи. Kонзервативци и либерали би да науче да раде заједно за заједничку ствар. То је слично ономе како су људи различитих раса радили заједно у борби током Вијетнамског рата.
Рат у Вијетнаму наставља да нас дефинише, чак и ако смо заборавили како. Али, није касно да се сетимо и да, поводом тога, нешто и урадимо.
Недељник