Витез Благоје Крушић! Благоје је свој први подвиг учинио још 1912. године када је као четник код Воје Танкосића са једним одељењем од десетак четника успео да освоји Муратов гроб и том приликом зароби вод турских војника.
Тада је одликован сребрном медаљом „Милоша Обилића“ за храброст.
Већ јуна 1913. учествује у борбама код Криволака, Демир Капије, преко Голака ка Царевом Селу. У овим борбама у неколико махова се истакао, нарочито једном приликом када је заробио око двадесетак непријатељских војника.
Заслужено је одликован Златном медаљом за храброст.
У Први светски рат ступио је као наредник у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ познатијег као Гвоздени пук.
Учествовао је у борбама на Дрини, Космају, одбрани Београда.
Повлачио се преко Албаније, па 1916. године вратио са Крфа у борбе са непријатељем на Солунском фронту.
Александар Карађорђевић посетио је ровове српске војске на Солунском фронту. Том приликом официри су га упознали са херојским делима наредника Крушића и он је пожелео да га упозна и поприча са њим. Официри су пронашли наредника Крушића и довели испред Александра:
– Наредниче, чуо сам да си био храбар, па сам те звао да ми кажеш, је л си био заиста храбар?
– Ваше Височанство, то знају моји претпостављени и другови са којима сам учествовао у борбама.
– Ја желим да ми ти кажеш, јеси ли јунак?
– Височанство, ја могу казати да нисам кукавица, што ми не може и не сме рећи ни старији нити пак млађи. Моја се дела могу наћи записана у мојим јединицама.
Затим је наредник Крушић причао будућем краљу где је све учествовао и у којим ратовима. Када је овај завршио, Регент Александар скиде са груди златну Карађорђеву звезду са мачевима и прикачи је на груди нареднику Благоју Крушићу.
– Шта би још желели поред овога да добијете од мене? Желите ли бити официр?
– Височанство, моја је жеља слободна Отаџбина, а када дођемо у своју Отаџбину, сви ћемо онда бити газде и генерали.
Регент Александар се на ово насмејао, потапшао наредника по рамену и рекао:
– Живели такви ратници! Живели такви Срби! Увек дођите мени и тражите шта вам је потребно.
Разговор је записао и касније објавио новинар „Правде“ Милан Јеротијевић, па га не можемо сврстати у легенду.