Да је неко пре двадесетак година рекао да ће Србија увозити радну снагу из белог света тешко да би му неко поверовао, будући да је један од највећих проблема државе била незапосленост.
Али у последње две деценије становништво Србије смањено је за 625.000 људи и радна снага постаје оскудан ресурс.
Србија већ годинама на овај или онај начин увози раднике, пре свега из околних земаља, Албаније, Македоније, БиХ, али све више се налази на мапи становника удаљених, егзотичних и сиромашних држава.
Влада Србије, односно Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је према нашим сазнањима, у процесу закључивања споразума са Бангладешом, Вијетнамом и Гватемалом којим би се олакшао долазак радника из ових земаља у Србију. О томе је прошле недеље било речи на међуресорном састанку када је, између осталог, министар спољних послова затражио од Министарства за рад списак области у којима је Србији потребна радна снага.
Бангладеш са више од 160 милиона и Вијетнам са скоро 100 милиона становника могу бити непресушан извор радне снаге за Србију, али питање је под којим условима.
Оно што је несумњиво је да је за послодавце ово добра ствар.
Како објашњава Небојша Атанацковић из Уније послодаваца Србије повећање понуде на тржишту рада одговара послодавцима.
„Ако нема довољно људи који би се латили посла, привреди то смета, али то повећава и цену рада. Наша привреда не може да плати колико плаћају у Западној Европи. Наша предузећа нису на технолошком нивоу да могу бити продуктивна са скупом радном снагом. Ако наши људи иду у Западну Европу онда треба неко да их замени, а на тај начин и предузећа добијају раднике по повољнијој цени“, напомиње Атанацковић додајући да код нас већ годинама постоји недостатак радне снаге, посебно сезонске.
„Послодавци подржавају да се радна снага увози, ако нема домаће“, закључује Атанацковић.
Радника недостаје у различитим секторима, али недостатак и замена странцима је највидљивија у грађевинарству.
Управо сада имамо протест грађевинских радника из Вијетнама, пре две године протестовали су индијски радници у Краљеву, а прошле године и радници из Турске, углавном због лоших услова живота и неисплаћених зарада.
Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала, подсећа да је крајем 1990-их година у Србији било 100.000 грађевинских радника, а онда су у приватизацији уништена грађевинска предузећа.
„Наши грађевински радници су добро обучени, знају више ствари да раде и неће овде да раде за просечну плату од 55.000 до 60.000 динара месечно, него иду у Европу где имају по 10 до 15 евра сатницу. А у грађевини се у сезони ради по 10 и 12 сати. С друге стране, људи из Азије раде за 300 евра“, објашњава Торлаковић.
Ти радници, према његовим речима, нису стручни и дошли су овде „да копају канале“.
„Рецимо Турци су добри тесари, Албанци армирачи. Али и њима је Србија станица за ЕУ. Европа гута раднике“, каже он.
Прошле године Национална служба за запошљавање одобрила је 23.662 дозволе за рад странцима, скоро дупло више него 2020. године.
Међутим, то није прави број људи из иностранства који раде у Србији.
„На једног пријављеног радника долази три до пет непријављених радника. Непријављени страни радници су чак радили и на пројектима Владе, као што је градња станова за полицију и војску. Доводе људе из руралних подручја Индије и Кине. Није лако странцима да добију дозволу за рад, али претпостављам да се ти међудржавни споразуми и праве да би они долазили као река“, каже Торлаковић.
Он истиче да је несташица радне снаге критична и да зато држава дозвољава довођење радника који ће радити за 300 евра и тако дампинговати плате нашим људима.
„Тако нећеш сачувати домаће раднике, стандард и економију, него стварањем услова да дођу квалификовани људи“, закључује он.
Досадашња искуства са страним нискоквалификованим радницима посебно са вијетнамским радницима у Линглонгу у Зрењанину, уносе зебњу, према речима Марија Рељановића, научног сарадника на Институту за упоредно право, како ће се спроводити ти међудржавни споразуми.
„Очигледно да људи из азијских земаља виде Србију као европску земљу у којој могу да зараде више него кући. То је велики извор радне снаге и друге земље у Европи су испред нас по том питању. И то није ништа лоше. Забрињавајући је начин како они долазе. Само у Зрењанину је било скоро 1.000 Вијетнамаца. Од тога више од 500 уопште није било у папирима, а и већина оних који су имали папире нису имали радне дозволе. Ако ћемо споразуме користити за тако нешто онда је то проблем, јер би држава легализовала трговину људима“, упозорава Рељановић.
Он истиче да ми увозимо најмање образовану и квалификовану снагу која ће да ради најтеже физичке послове и који ће пролазити испод радара система.
„Сумњам у добре намере. Ако се у тим земљама о људима нико не брине, а у неким уговорима потписаним у Вијетнаму буквално прете радницима дужничким ропством ако се врате, и ако се овде о њима нико не брине, постаћемо тачка за трговину људима. У уговорима Вијетнамаца из Линглонга који су потписани овде, у сваком члану се крши закон бар по једном“, напомиње Рељановић, додајући да му се чини да послодавци имају циљ да доводе људе који ће радити у сличним условима као у Линглонгу.
www.danas.rs