Онај осећај када у вама виче неки предак из праисторије, „Улови! Нахрани породицу! Обезбеди опстанак!“ не јавља се тако често, бар не у таквој страсти као када дођу празници. Тада растерећени свакодневицом и опуштени надолазећим одмором од свега уобичајеног, дозвољавате да вас тај предак заокупи и као ђаволак да вам шапће на уво.
Оне праве ловине, дивљачи и другог звериња нема одавно, а ни ви нисте баш вични оружију. Звериње је замењено лепо упакованим поклонима, још лепше флашираним вискићима, и траљаво направљеним пластичним јелкицама. Ваше оружије нису више боле, лук и стреле, пушке. Сада су то новци. А кад новаца нема? То је већ проблем о коме се за време празника не прича.
Празничне жеље
Деца. Деца су гладна поклона као што је некад у пећинама племе било жељно дивљачи, коју су обезбеђивали ловци.
Жене. Жене су гладне макар једног осмеха више, ако не и хвале, када вам сервирају подварак, пихтије, колаче.
Мушкарци. Празнични секс, добра клопа, телевизија, алкохол. Без неког редоследа, а може и да се понавља у недоглед све наведено.
Почетак и крај
Могло би се рећи да је почетак празновања, или бар припреме за празновање, 19. децембар. Хришћански празник Свети Никола, због самог светитеља има прилично везе са „великим“ празником Нове Године и Божићем. Свети Никола је узет као мотив за Кока Колиног Деда Мраза. Наравно да за Србе то не значи ишта, јер Свети Никола је заправо слава која се најчешће у Срба слави и тада су сви, или домаћини или гости. Питање „где ћеш за Нову Годину“ чешће је за славском трпезом од тропара светитељу или свеприсутне политике.
Римокатолички Божић, који је и пре Нове Године и пре православног Божића, не обележава се, али јесте примећен и служи као подстицај да се изваде пластичњаци од јелки, уколико већ нису и проведе пријатно време у украшавању кича кичем.
Многи запослени већ почињу да одбројавају дане и сате до нерадних дана. Најслађе је када су нерадни дани везани за викенд, па тада празник добије у недолажењу на посао још већи значај. Они који страдавају су продавци по продавницама и трафикама, запослени у дежурним службама, таксисти, конобари и кувари, чувари, туристички радници. Мора неко и то да ради, а гомила оних без посла радо би се мењала с њима, па да је и сваки дан празник.
Дође и тај празник. Велика Нова Година. Празник над празницима. На целом глобусу, сви га обележавају. Славе крај и почетак годишњег циклуса. Нема везе које су религије и нације. Нова година је свима. Ватромети, боља храна, више насмејаних лица, дечија јурњава, прегласна музика, исповраћани лифтови, мирис марихуане по хаусторима. Лепота.
Прође и то чудо. Таман се ради пар дана, ето га и Божић. За разлику од Нове Године, један сасвим фин и умивен празник, како и доликује рођењу Божијега Сина. Има и ту ексцеса код оних који не разумеју најбоље симболику и значај Божића, али много мање од претходног празника, када се сва она заостала муниција са ратишта и пиротехника од Кинеза, троши у енормним количинама.
Крај. Неко би додао још и православну Нову Годину, али ја ћу је изоставити. И по значају и по обиму прослављања, далеко је испод горе наведених празника.
За тих двадесетак дана колико трају празновања од Светог Николе до Божићних прослава, имамо времена за све. И да се угојимо, како би се осигурали због гладних дана који ће свакако уследити до пролећа. И да се напијемо, како би потврдили да смо део чопора. И да се исплачемо јер смо проклето сами и жељни друштва. И да донесемо сијасет револуционарних одлука које ће нам променити живот.
Изгледа да једино немам времена за мир. А и шта ће мир када су празници. Живели.
Владан Ракановић
ПАТРИОТ