Када су нашег уваженог академика, проф. др Владету Јеротића питали шта је права љубав, рекао је: “Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му.” Потом је додао:
“Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде. Зато, ако некога стварно волите, покушајте да га промените својом љубављу, а не ултиматумима.”
“Већина данашњих људи својом љубављу у везама и браковима гуши своје партнере. Заправо, смањују им слободни простор, уцењују, пристискају, не дозвољавају свом партнеру да и даље буде индивидуа.” Професор Јеротић види шта је узрок: “Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу“ – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију.
Он сматра да су превелика очекивања у љубавним, а потом и у брачним односима највећи кривац за разна разочарања.
“Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од јачег у браку.”