Не волим да пишем и јавно говорим о својим мукама. Трудим се да оно што лично преживљавам држим у себи, јер моја мука не мора да буде ничија више. Свако у овом друштву има своју муку, па му је моја потребна као треће око. Ипак, овај текст не пишем толико због себе, колико због свих оних младих људи који желе да се баве политиком, а који никако не желе да прихвате клише по коме ће у политици успети само ако покажу склоност да пљују по сопственој држави и народу. Пишем и због мојих колега који такође на тако нешто нису пристали, а који баш као и ја због свог политичког става трпе најгору могућу сатанизацију по медијима.
Свако у Србији ко уђе у политички ринг, а не пристане да своју политичку позицију гради тако што ће лизати задњицу овдашњим многобројним западним амбасадорима, а посебно онај ко је спреман да им се супротстави у њиховој намери да нам они буду дресери, тај мора да се припреми на то да о њему никада ништа лепо неће изаћи у медијима. Напротив, тај је осуђен на донкихотовску борбу са ветрењачама у којој мора да се довија како на најбољи могући начин да покаже народу да он није такав каквим га медији приказују. Десет пута више енергије морате да уложите за афирмацију сопствених идеја од рецимо неког политиканта из невладиног сектора и немате право на грешку, јер свака грешка, па и она најмања (нпр.почешете се док вас снима камера) сурово се кажњава од стране оних који вас узму под зуб. На својој грбачи морате да носите хрпу наручених текстова у којима се о вама пишу најгоре могуће лажи, а нарушавање психичког мира вас и ваше породице је свакодневница. Можете да завршите највише могуће школе, ви ћете увек бити представљени као необразован. Али, зато ће онај ко има неки курс при некој невладиној организацији или негде у иностранству бити проглашен у медијима за академика. Он ће увек имати предност приликом кадрирања за неку високу функцију. Вама ће готово свака функција бити онемогућена, јер једноставно свако ваше постављење тумачило би се као прст у око „пријатељима“ из земаља западне хемисфере. Изјаве курсисте ће се цитирати и узимати као врхунац интелектуалног достигнућа, док ће се од вас увек правити зликовац који ништа друго не уме осим да се свађа и да се према политичким неистомишљеницима понаша као дивљак, те ваша изјава се једино може наћи у тексту или прилогу где је потребна афера или политичка свађа. Преведно на језик простог човека, због политичког става којег заступате и непристајања да будете до кукова у задњицама појединих амбасадора, у вашој политичкој биографији мора да има бар двадесетак измишљених афера из којих ви излазите толико „изударани“ да је готово немогуће за било шта да се кандидујете, а о озбиљном бављењу политиком не смете ни да помислите.
Наравно, полтрони ће увек имати прилику да себе афирмишу кроз тзв.џет сет медије. О њима се говори где излазе, шта читају, шта гледају, са ким се швалеришу, жене, удају, како славе крсну славу, чак и у хотелу ако то раде, итд. Насловне стране реномираних недељника и месечника су резервисане искључиво за ту сервилну господу. Ви, посебно ако водите породичан живот, ако држите до себе, нисте им занимљиви. Превише сте национални, не варате жену или мужа, идете у Цркву, и једноставно као такви не уклапате им се у њихово виђење елите. Не можете ни да радите оно што желите, нити да се усавршавате, јер Боже мој, одакле вама права на тако нешто. Увек ће се ту наћи неки паметњаковић који ће вас минирати и тражити вам длаку у јајету само да би вас по задатку елиминисао.
Ипак, без обзира на све, свака победа, па и она најминималнија, нас који нисмо спремни да продамо веру за вечеру је слађа од свог тог њиховог гламура. И зато, свака њихова наручена лаж о нама, заправо је орден, јер сте тај орден зарадили борећи се за своју земљу и свој народ не пристајући да будете под командом дресера. Свака њихова наручена лаж је подстицај за даљу борбу против њих и елите коју нам стварају. Уосталом, постоји нешто што се зове образ, а то се не продаје, таман због тога и да платите најскупљу цену. Бирајући између образа и политичке позиције, увек бирам образ. А, за политичку позицију, право да вам кажем, баш ме брига.
блог Владимира Ђукановића